Istraživanje o neopravdanim časovima 1996.

Frka akcija: Kako povećati kvotu od 25 dozvoljenih neopravdanih časova za 100% (1996)

Zabava

Oktobar 1996: Svi smo mi nekad bežali sa časova. I najveći štreber je makar jednom poželeo da se pridruži bezbrižnoj grupici koja je „kidnula” sa matiša jer profa ispituje, ili onako iz čistog zezanja. Lepo je pobeći, ali kad-tad to nekako treba opravdati. Naročito ako se probije bonus od magičnih, dozvoljenih 25 neopravdanih. Jer, onda sledi tehnička. Više se ne mora bežati iz škole. Tada te sami izbacuju.

Mi smo se pozabavili ovom osetljivom temom, ali ne samo bežanjem sa časova i razlozoma zbog kojih to učenici rade, već i time da li je bonus od dozvoljenih 25 neopravdanih preoštar. Jer šta su četiri dana „bežancije” naspram 200 i kusur dana provedenih u školi. Treba to izdržati.

Naravno, prvo smo sišli u „bazu” i raspitali se kod onih koji se ovo najviše i tiče. Dakle, reč imaju učenici.

„Bežala sam u osnovnoj školi, a sada ne znam da li ću. Svakako, ne odmah na početku posle tek tri nedelje škole. Bilo bi glupo”, priča Iva Dimitrijević (I razred gimnazije „Sveti Sava”).

„A što se tiče neopravdanih tu ima nepravde. Nekad nam pišu neopravdane ako si malo zakasnio ili ako te zateknu pred vratima kabineta pre nego što je počeo čas. Zato sam ja za povećanje dozvoljenih neopravdanih časova za 100 odsto. Neka bude bar 50%. Ja nisam pravdala časove na prevaru, ali znam da moja sestra jeste. Naravno, sa lekarskim uverenjima. Dobila je odnekud taj blok i pisala opravdanja kad joj je trebalo”, kaže Iva.


Ulaz u Petu beogradsku gimnaziju 1996.
Peta beogradska gimnazija 1996.

Slično misli i njena drugarica iz iste škole Ivana Jovanović: „Ja sam bežala, uglavnom, sa celim odeljenjem. Svi se lepo pokupimo i klisnemo. Sad su nam to zabranili. I ja sam da se broj dozvoljenih neopravdanih časova poveća na pedeset”. Inače, obe ove devojke su odlične učenice.

Jelena Lončar iz Pete beogradske gimnazije nje se dvoumila oko toga da li treba povećati broj dozvoljenih neopravdanih, ali je u zahtevu malo „skromnija”. Za nju bi odgovaralo 35 neopravdanih, a to obrazlaže sledećim rečima: „Dešava se da neke razredne starešine, verujući svojim „iskrenim” učenicima opravdaju časove na njihovu „časnu reč”. A nekima ne veruju ni kad zaista postoji razlog za izostanke”. Slično misli i njena drugarica iz razreda Marija Radosavljević i kaže: „To što ponekad pobegnemo sa nastave, ne znači da ređamo kečeve”. I njoj bi bilo dovoljno da se granica za izbacivanje iz škole zbog neopravdanih časova pomeri na 35. „Dosta je 35. Puno je 50″, priključuje im se drugarica Jelena Lalović. A Miloš N. iz iste škole je eksplicitan: „Bežim sa časova. Imao sam više neopravdanih u osnovnoj školi, ali su nas propuštali. Bilo je ljudi sa po 100 neopravdanih pa prođu. Ja sam za povećanje dozvoljenih neopravdanih. Bar na 35″.

Od ovih dobrih đaka („štrebera” i „mastiljara” – kako sami kažu da ih zovu) odlazimo pred, po bežanju sa časova „ozloglašenu” srednju školu „Rade Končar”. I zaista, nedaleko od škole zatičemo grupu učenika koji kao da su upravo pobegli sa časa. Odbijaju da se predstave, ali kažu: „Da, mi smo pobegli. Dosadno nam je, brate. Profa priča neke nebuloze ko će da ga sluša sat i po. Nije on Dejo Savićević, da ga gledam oba poluvremena.” A na mogućnost povećanja kvote dozvoljenih neopravdanih sa oduševljenjem uzvikuju: „To bi bilo super. Samo i pedeset je malo. Daj da to zaokružimo na 100.”

A šta na sve to kažu školske vlasti? Gordana Nikolić, psiholog u Petoj beogradskoj gimnaziji priča: „Bežanje sa časova je, inače, najveći problem. Deca najčeščće ne uče dovoljno i onda eskiviraju nastavu. Istovremeno, roditelji veoma lepo pokrivaju decu, dolaze sa lažnim opravdanjima i onda nas dovode u situaciju da im ne verujemo i onda kad zaista imaju razloge za izostanke. Sa izostancima se užasno manipuliše”. A na pitanje da li bi povećanje kvote neopravdanih časova za 100 odsto nešto rešilo, g. Nikolić odmahuje rukom: „Daleko bilo. I ovo je previše. Jer sad idu do 24 i stanu. Tad bi išli do 49 i onda bi stajali. Ništa se ne bi promenilo.”


Mala deca u osnovnoj školi 1996.
Potencijalni bežači: I oni če jednog dana dobijati neopravdane (1996)

A Radmila Orvić, pedagog u istoj školi, kaže: „Mi smo radili istraživanja u vezi sa izostajanjem sa časova i došli smo do nekih saznanja. Tako deca kad dođu u prvu godinu obično imaju slabije predznanje i izostaju, misleći da će to uspeti da nadoknade. Zatim beže pred svaku klasifikaciju, tj. pred tromesečje, polugodište i slično. Tada odgovaraju iz više predmeta, uspaniče se i beže sa časova, sami praveći raspored kada će i šta odgovarati. Mi kažemo – deca beže! Pa, imaju i razloga. Kad od šest časova na četiri časa profesori samo ispituju ili samo predaju, i vi biste pobegli. Udžbenici su preopširni i neadekvatni, velika su odeljenja i profesor nije u stanju svakome da posveti pažnju.”

Kako kaže gospođa Orvić, do sada nije bilo izbacivanja iz škole zbog „viška” neopravdanih. „A to ne bi ni bilo rešenje”, dodaje ovaj iskusni pedagog koji učenike zna u dušu.

Na naše pitanje šta misle o eventualnom povećanju broja dozvoljenih neopravdanih časova, većina nastavnika je samo odmahivala rukom, odgovarajući u stilu: „Šta vam pada na pamet” ili „Kakve su vam to gluposti?” Jedan od retkih koji je pristao da o ovome ozbiljno progovori jeste prof. dr Milan Raspopović, direktor Matematičke gimnazije u Beogradu:

„Što se mene i moje škole tiče, taj broj neopravdanih časova je krajnje sporedan i mnogo je bitnije progovoriti o uzrocima bežanja sa časova. A u više od pedeset odsto slučajeva kada je ova pojava u pitanju, uzrok je način vrednovanja i ocenjivanja koji je kod nas apsolutno prevaziđen. Mi ocenjujemo danas kako se to radilo pre sto godina. Ocena je čir na telu nastavnog procesa. Ona treba da prati učenike i da ih stimuliše, a ne da izaziva tremu i odbojnost. Nije retkost da se učenici ispituju jednom ili dva puta u toku polugodišta, a ono što je retko to se traumatično doživljava. Posebno, što im ta ocena stalno visi nad glavom. Dakle, rešenje je u novom načinu i sistemu ocenjivanja i vrednovanja.”

E, pa, dragi đaci, mi smo pokrenuli ovo osetljivo pitanje oko vaših izostanaka, u smislu da vam ih malo više tolerišu. Vama je ostao lakši i slađi deo posla – da te izostanke pravite. Ali, ipak – ne bežite bez preke potrebe. Stići će vas to jednog dana.



Svinje obaraju školsku tablu 1996.
Duhovita montaža u kom su svinje obarale školsku tablu 1996.

Rukovođeni starim dobrim običajem „da se čuje i druga strana” obratili smo se i prosvetnim vlastima, tražeći mišljenje od nadležnog ministra, njegovih zamenika i pomoćnika. Međutim, za razliku od đaka koje smo i zaticali u školama, one koji su u vlasti zaduženi za školstvo nismo nikako uspeli naći na njihovim radnim mestima. Ako ste pitali broj njihovih izostanaka sa posla, oni bi davno trebali biti izbačeni iz ministarstva.

Neopravdani za ministarstvo

Tekst napisali: Suzana Stefanović i Ranko Pivljanin

Naslovna slika urađena u programu: PhotoScape X Pro

Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria

(„Frka”, 14. oktobar 1996.)

Please follow and like us:
error0

4 thoughts on “Frka akcija: Kako povećati kvotu od 25 dozvoljenih neopravdanih časova za 100% (1996)

  1. I intended to write you one very little remark to help say thank you once again with your nice techniques you have discussed on this site. It is really incredibly generous of people like you giving unhampered exactly what most people would’ve advertised as an e-book in order to make some dough for their own end, even more so given that you might well have done it in the event you wanted. Those creative ideas additionally worked like the good way to be aware that the rest have a similar passion really like mine to understand much more with respect to this condition. I know there are several more enjoyable situations up front for people who looked at your blog post.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *