Kula Shaker, ultra retro: Četiri jahača apokalipse (1996)

Decembar 1996 / Januar 1997: „Kula Shaker” ne prave muziku da bi podsećali vremešne hipike koliko im je mladost bila lepa, nego tvrde da je ovo što se sad dešava od mnogo većeg biblijskog značaja.

Evo priče: Oni se zovu Kula Shaker i imaju viziju. Vizija je sinteza staroindijskog nasleđa, arturijanske tradicije, apokaliptičnih proročanstava, potrage za duhovnom slobodom i , naravno, društvenom pravdom. Najavljuju kosmičku kulturnu i (opet!) duhovnu revoluciju. Znaju mnoge stvari čije bi obelodanjivanje ozbiljno moglo da ugrozi svetski poredak. Takođe znaju da se zbog toga protiv njih kuju zavere, i da u pitanju nije paranoja, već pravi strah. Preciznije: „Sve” (pitanje „šta?” nije predviđeno) treba da počne u Pakistanu, Kini i Indiji za godinu i po dana. Britanija je sveto ostrvo i poseduje usnulu energiju koja je predodređena da spasi svet. Kad „masovno buđenje svesti” konačno protrese planetu, ljudi će shvatiti da „Kula Shaker” nisu ludi. Oni su samo reinkarnirani vitezovi Okruglog stola, i tu su da nas zaspu svojim mantrama i uzdignu do nirvane. O političkoj angažovanosti nešto kasnije.

Aspekt Priče (ujedno i njen smisao) kome se nismo nadali jeste da u njoj nema ironije i da slobodno možemo da prestanemo sa cerekanjem. Bez šale. Bez zezanja. Oni su ozbiljni. Da, stvarno.

Verovatno je taj detalj ono što je podstaklo desetine najrazličitijih anglosaksonskih časopisa da u poslednjih nekoliko meseci otpošalju svoje ludo pronicljive i sarkastične žurnalističke bogove u strastvenu misiju „provaljivanja šarade i sprdačine do zore s nekim tamo pomahnitalim budalama”. Trebalo je navesti ih da se sami istrljaju, ispadnu smešni (jer to i jesu), lukavim pitanjima uvesti ih u logičke greške, pa onda likovati i udariti završni hvalospev sopstvenoj provincljivosti, genijalnosti etc. A la anglaise. Autorka ovog teksta imala je priliku da se upozna s ishodom detronizatorskih podviga magazina „NME” i „Select” koji takođe mogu da posluže kao udžbenici za upotrebu (uglavnom onomatopeičnih) izraza ironije, sumnje i neverice u engleskom jeziku („erm…”, „khm”, „er, right…”, „aha”, „blimey”), ali i koji su ujedno i potpuno omanuli. „Kula Shaker” na kraju ispadaju još ozbiljniji i zlokobniji nego na početku, a autor – zbunjen i smušen, u završnoj reči nije siguran šta da misli. To bi bilo objašnjenje medijske halabuke sa Ostrva, ali ne i Priče. Pokušaćemo.


Kula Shaker, Tattva

„The truth may come in strange disguises”

Prvo da upoznamo Četiri jahača apokalipse: Crispian Mills – tekstovi, muzika, vokal i (jedina) gitara; Alonza Bevan – muzika, bas i prateći vokali; Jay Darlington – klavijature; Paul Winterhart – bubnjevi. Čovek bi rekao – pop sastav. To, posle svega, kažu i „NME” i „Select” u svojim zaključcima, uz sve pridodate epitete „najbolji novi britanski…”. Pošto smo već zašli u muziku, valja napomenuti da su „Kula Shaker” retro bend – ultimativni retro bend, toliko retro da više nisu retro, i da je retro reč koja se svima smučila. Ipak, i to je zanimljivo. Činjenica da ovih dana ljudi ili skakuću u skafanderima i farbaju obrve u zeleno, ili ne mogu da se ispetljaju iz zvoncara i perli jasno govori da imamo problematičnu situaciju sa sadašnjim trenutkom.

Pesnik kaže: „You glorify the past when the future dries up”, i očigledno je u pravu. Isprazno naklapanje o tome ko je verodostojnije isplagirao „The Beatles” i nagradna igra „Ko su pravi naslednici?” prevaziđeni su i nebitni. Već su iskontruisani čitavi sistemi asocijacija prema kojima treba da se utvrdi da li „Kula Shaker” više liče na „The Doors”, „T-Rex”, „The Byrds”, opet nesrećne „The Beatles” iz faze Lennonovih i Harrisonovih medidativnih dvoboja u Rišikešu, ili koliko je Millsova kosa svetlija od Jonesove (Brian, naravno). Dokle?

„Kula Shaker” ne prave muziku da bi podsećali vremešne hipike koliko im je mladost bila lepa (pretpostavimo da tu ulogu mnogo verodostojnije igraju Anthology albumi), nego tvrde da je ovo što se sad dešava od mnogo većeg biblijskog značaja. Bilo kako bilo, dokazali su nam da je rock’n’roll na pragu drugog milenijuma i te kako živ i ništa lošiji nego ranije. Zbog toga ga toplo preporučujemo za konzumaciju: em ga prave muzičari, em može da se zvižduće, em se dobro podnosi i bez skupe anestezije, a i buđenje dan posle upotrebe (uglavnom) ne ostavlja trajne posledice na nervni sistem. Što se istorijata tiče, sve je počelo kad je jedanaestogodišnji Crispian Mills prvi put odveden u Hare Krishna hram. Nešto kasnije počinje da istražuje legendu o kralju Arturu, odlazi u Indiju sa izvesnim Mathurom, tj. guruom koji ga upoznaje se učenjem staroindijskog mistika Chaintaye, i konačno formira bend „The Kays” sa Alonza Bevanom. Proleća 1995. Mills doživljava Prosvetljenje i menja ime grupe u „Kula Shaker” (objašnjenje dato u „XZ” No. 2), a tri meseca kasnije potpisuju ugovor s kompanijom Columbia.

U roku od godinu dana izdaju singlove Grateful when you’re dead (omaž preminulom Jerry Garciji) i Tattva – koja dostiže mesto br. 4 britanske liste i ujedno obezbeđuje pozivnicu za nastup na Knebworthu. Za one koji su zaboravili (ili nisu ni znali), Knebworth je livada u Hetfordširu gde se letos skupilo preko četvrt miliona ljudi da vide i čuju „Oasis” uživo. Sa svoje strane, „Oasis” su pozvali skoro sve značajnije britanske bendove („Chemical Brothers”, „Black Grape”, „The Prodigy”, „Manic Street Preachers”, „Cast”, „The Charlatans”…) da im budu predgrupa i tako pokažu svetu ko je gazda.



Posle trećeg singla Hey Dude, „Kula Shaker” krajem septembra objavljuju svoj debi-album „K”, koji se u zavidno kratkom periodu ustoličio na prvom mestu britanske liste albuma.

„K” je, naravno, čarobno slovo i u istoriji čovečanstva pojavljuje se kao simbol tajni Neviđenog koje su poverene samo Izabranima. Neki od izabranih nalaze se na omotu albuma (vidi sliku) i svi u tom imenu nose slovo K. Između ostalih, tu su: usred srede sam Krishna, pa John Keats, John F. Kennedy, King Kong, Grace Kelly, H. H. Kitchener (a ne Staljin), Gene Kelly, Karl Marx, Rudyard Kipling, Nikita (u engleskom pravopisu) Khruschev, Martin Luther King, hindu boginja smrti Kali, Katherine Hepburn et al…

Omot albuma „K” – izvor slike: discogs.com

Sad kad smo se lepo edukovali, red je da i mi postavimo Pitanje: Da li se radi o iznenadnom mističnom preporodu posle koga su momci krenuli da svojom muzikom pripreme planetu za skori armagedon, ili o dobroj marketinškoj ideji iz koje je iznedren jedan od najpromišljenijih imidža protekle decenije?

„Mi jednostavno pevamo o jednom novom dobu, i ljudi imaju pravo da misle ili ne misle da smo ozbiljni, ali činjenica ostaje da mi u to verujemo”, kaže Mills. „Onda su ludi”, pomisliće većina skeptičnih čitalaca u vremenu kada je skepticizam jedina filozofija koja obezbeđuje opstanak. Zbog toga ne smemo sebi da priuštimo luksuz verovanja u Priču.



Priča verovatno ima više smisla uz aromu orijentalnih vegerijanskih jela Camden Marketa i miris indijskog tamjana pomešanog s londonskom maglom. U masovno-potrošačkom, recikliranom, dekofeiniranom, Machintosh-internet-CNN-mobile-phone društvu, izvesna klaustrofobija pojedinca mora da postoji. Mills je direktan: „Mislim da živimo u fašističkoj državi. Dobro, ne kasapimo jevreje, ali kasapimo životinje i trgujemo s Kinom koja kasapi studente. Neprijatelj je lukav. Zaglupljuje narod i tera ga da brine o računu za struju ili o tome šta će se desiti u sledećoj epizodi Coronation Streeta“. Kako to da ovakve optužbe mogu da dođu sa pitome, demokratijom i prosperitetom nađubrene engleske grude? I šta li će nam tek jednog dana neki srpski Kula Shaker imati da saspu u lice?

U traganju za odgovorima, jedino što možemo da ustanovimo je jedan globalni problem. „Tattva” znači „istina” (prim. autora: koristim priliku da se zahvalim N.D. na požrtvovanoj pomoći pri mukotrpnom prevodu sa sanskrita), a istina je daleko. Ako smatrate da ste iskrena osoba, ubrajate se u vrstu ugroženiju od sabljastih tigrova. Lažu vas država, prijatelji, kućni ljubimci. Lažu i oni koji se kunu da ne lažu. Možda lažu i „Kula Shaker”. Oni barem pevaju o istini, tragaju za Svetim gralom, ne boje se velikih reči i veruju u rock’n’roll.


Bonus: Recenzija albuma „K” (izdanje Columbia)

Kao što je ludicno primetio kolega Richard Newson („Mojo”): „Debi album grupe „Kula Shaker” sadrži neke od najboljih pesama koje „Cream” i „The Doors” nikad nisu snimili.” Što znači: a) „Kula Shaker” su nepatvoreni plagijatori koji bi i Noela Gallaghera postideli; ali i b) „Kula Shaker” su, po svoj prilici, iz prve dostigli nivo „Cream” i „The Doors” – što je svakako vrlo hrabra izjava, ali srcu bliska posle preslušanog albuma „K”.

A evo i šta ćete u tih 48 minuta imati prilike da čujete. Prvo, singl Hey Dude – vratolomni tour de force ovog izdanja, kojim nas „Kula Shaker” uvode u srž svog muzičkog izraza; u epicentru zemljotresa nalazi se silovita ritam sekcija koja je u idealnom skladu sa Hendriksovim štekanjem Millsove gitare i teškim orguljaškim backgroundom. Dokaz da to mogu još bolje, jače i ubedljivije KS pružaju već na sledećem koraku: Knight On The Town je r’n’r bahanalija iz koje izbija epska energija – razoružava i najzadrtije Kula skeptike, ali i preti da ostavi utisak „over the top” krajnosti. Ravnoteža je uspostavljena omamljujućom psihodelijom numera Temple of Everlasting Light i Govinda (četvrti singl), što je ujedno i zaokret koji nagoveštava neprekidno kontrastiranje ova dva motiva iz pesme u pesmu, do kraja albuma. Jin je veoma zdrav i čist, direktan i dinamičan rock’n’roll – trese i kotrlja snagom kojom KS zasenjuju svoje uzore. Jang je transcedentalna lepota sitarskog zvuka, mističnosti i senzualnosti prisutne do opipljivosti, lepe kao san. U skladnim proporcijama na albumu „K” ih je odmerio majstor svog zanata, „Stone Roses” producent John Leckie. Pored tehničke glatkosti, jedan od manje upadljivih aduta benda je i glas Crispiana Millsa – kameleonski prilagodljiv, prozirno čist, mek i seksi, sasvim sigurno najpitkiji u britpopu.

Klimaks i najprijatnije iznenađenje ovog izdanja bez sumnje je pesma Start All Over – jedna očigledno ljubavna priča, koja sa diskretnom duvačkom pratnjom čini dimenziju za sebe.

Ono što je opijumska halucinogenost Coledrigove „Kubla Khan” u poeziji, to je album „K” u muzici – veličanstveni spoj nespojivog, sklada i haotičnosti. Ili, kako bi to moj vlada mnogo slikovitije objasnio: „To je takav album… prosto te nervira koliko su sve pesme dobre!”

Mnogo više nego album godine – „K” je još jedan, i to najreprezentativniji simbol spektakularnog trijumfa britanske muzičke tradicije na kraju jednog dugog i napornog veka. Ako vam je teško da se pomirite sa ovakvim tvrdnjama, da preformulišemo: „Kula Shaker” su neverovatno dobar bend. Zapamtićete trenutak kada ste ih prvi put čuli.

Ocena: Remek-delo (xxxxx)


Celokupan tekst napisala i recenziju uradila: Deana St. Maksimović

Obrada: RetroPressAdria za XXZ Magazin

(XZ Zabava, Decembar 1996 / Januar 1997)

Saznajte i...

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

One Thought to “Kula Shaker, ultra retro: Četiri jahača apokalipse (1996)”

  1. Keep functioning ,fantastic job!

Leave a Comment