Gusari, plemići i drumski razbojnici: Muzika osamdesetih ponovo u modi (1998)

Decembar 1998: Posle velikog povratka sedamdesetih, koji je proteklih godina osvežio svet muzike, mode i filma, izgleda da je na redu novi „revival” – povratak osamdesetih! Potpomognut je uspešnim filmovima „Romi i Mišel” i „Svadbeni pevač” u kojima sve trešti od hitova osamdesetih, kao i letošnjom turnejom ponovo okupljenih grupa „Culture Club” i „Human League”. Najavljuje se i povratak živopisnih „Adam & the Ants”, a sve prisutniji „supersonični ritmovi” vraćaju nam skoro zaboravljeni brejkdens. Uz zvuke „80’s” – pesama stariji su počeli da žale za „poslednjim godinama vinila”, a mlađa publika tek sada otkriva neke sjajne pesme u kojima se, gle čuda, mnogo peva – a nimalo ne priča!

„Zašto osamdesete i zašto baš sada?”, pitanje je koje se ovih dana postavlja grupama „Duran Duran” i „Depeche Mode”, jedinoj „deci osamdesetih” koja su u međuvremenu postala „deke devedesetih”. Neki od njih smatraju da je u pitanju prežvakavanje starih ideja i želja da se od toga zaradi, ali više je onih koji se prepuštaju nostalgiji, pokušavajući da se sete samo onoga što je u tom periodu bilo „naj”.

Pridružimo se nostalgičnoj većini! „Huper” vas poziva u „naj-šetnju” kroz dobre, stare osamdesete…


Naj-pravac

Početkom decenije rođen je novi romantizam, najinteresantniji muzički pravac osamdesetih. Bio je sušta suprotnost tada već posustalom nju-vejvu i panku, jer su novoromantičari donosili eleganciju, fine manire, maštovite tekstove i prijatne melodije. Iako su nekima delovali izveštačeno, „ispeglani momci” su osvežili muzičku scenu i pozitivno delovali na kasnija pop-zbivanja.

Pravi primer onih čije su delovanje odmah proglasili pozom bila je londonska grupa „Spandau Ballet”. Nastupali su po ultramodernim noćnim klubovima, a kada su potpisali svoj prvi ugovor za Chrysalis Records, onako golobrati tražili su da snimaju za sopstvenu etiketu. Tetošenje se isplatilo – momci su napravili sjajnu karijeru, a True je ime njihovog najuspešnijeg singla i albuma iz 1983.

Grupa koja im je bila najveći konkurent i još uvek je aktivna – „Duran Duran”. „Kao neki novi romantičar u potrazi za TV-zvukom pevali su na svom prvom hit-singlu Planet Earth 1981, a on im je dao ne samo traženi zvuk, već i TV-sliku – spotovi su postali njihovo najmoćnije sredstvo za osvajanje pop-tržišta. Naj-hit dugovečnih Duranovaca bio je The Reflex 1984, jedini koji se našao na prvom mestu britanske i američke top-liste singlova.

Planet EarthThe Reflex

„Adam and The Ants” su se malo oblačili kao Indijanci, malo kao gusari, a u poslednjoj fazi karijere nikako nisu mogli da se odluče između plemića i drumskih razbojnika. Glavna faca u bendu bio je Adam Ant, koji je uspevao da grupu čudno obučenih mladića predstavi kao smrtno ozbiljne „Kraljeve divljih granica”, kako se zvao njihov najznačajniji album iz 1981. Sapunica se raspršila kada je Adam poželeo solo-karijeru, a ostali članovi pomislili da mogu bez njega.

„Ultravox” su postojali punih šest godina pre nego što ih romantičarska zaluđenost arhitekturom i dizajnom nije izbacila u prvi plan – najveći hit Vienna 1981. bio je prvi u nizu od dvanaest UK TOP 30 singlova.

„Japan” je bio opčinjen Zemljom izlazećeg sunca, mada im je muzika imala veze s Japanom koliko i naš folk sa zdravim razumom. Tinejdžerke su obožavale plavokosog pevača Dejvida Silvijena, koji je delovao toliko bledo i neuhranjeno da su sve maštale kako ga hrane na cevčicu.

Najzad, još jedna grupa ovog pravca zaslužuje epitet „naj” – „Visage” su 1981. imali verovatno najveći romantičarski hit Fade to grey.


Naj-noviteti

…pojavili su se u oblasti audio-video tehnike. Godine 1980, počela je era videorikordera, a već sledeće pojavljuje se walkman, koji je najavio svetski pohod na bubne opne mladog naraštaja. Programi evropske televizije prvi put se 1982. emituju preko satelita, započinjući novu fazu u razvoju najpopularnijeg medija, 1983. na sajmovima muzike u Tokiju i Kanu predstavljen je prvi kompakt-disk, prečnika 12 centimetara. Govorilo se da je neuništiv, pa je silno razočarao prve kupce koji su ga malo zagrebali noktom.

Ipak, ništa nije bilo revolucionarnije od pojave video-spotova, koji su totalno promenili lice muzičke industrije. Trominutne video-bravure preuzele su tako onu ulogu u promovisanju pop-muzike koju je pedesetih i šezdesetih imao radio. Godine 1981, američki MTV je bio prvi kanal koji je krenuo sa non-stop emitovanjem spotova, a tek u avgustu 1987. startovao je i MTV Europe. Time je zauvek rešen problem ljubitelja pop-muzike koji su do tada bili prinuđeni da svoje omiljene spotove „love” u emisijama redovnog TV-programa.

Najrazvikaniji spot decenije bio je Džeksonov „Thriller”, a najcenjeniji reditelji muzičkih mini-filmova: Julien Temple, Steve Barron i Russel Mulcahy.




Naj-iznenađenja

Prvo se pravo niotkuda pojavila austrijska grupa „Men At Work” i postigla uspeh o kome i oni najveći mogu samo da sanjaju – njihov longplej „Business As Usual” i singl Down under istovremeno su došli na prva mesta američke i britanske top-liste, iako je bend negovao prilično čudnu vrstu „aboridžinskog” popa.

Zatim je 1984. stigla skandal-grupa „Frankie Goes To Hollywood”, koja je napravila haos hitovima Relax i Two Tribes – jedno vreme su oba singla zauzimala prvo i drugo mesto UK top-liste, što su pre njih postigli jedino Elvis, Lenon i Bitlsi. Njihov album prvenac „Welcome to The Pleasuredome” došao je pravo na prvo mesto top-liste oktobra ’84, a imali su i treći uzastopni „number one” singl The Power of Love. Poslednji put su nas iznenadili kada su nekoliko godina kasnije priznali da niko od članova grupe, sem pevača Holija Džonsona, nije svirao na Frenki-pločama!

Planet EarthThe ReflexThe Power Of Love

Jedini iznenadni uspeh koji se može meriti sa prethodna dva ostvarila je grupa „Five Young Cannibals”, koja je 1989. objavila megauspešni album „The Raw And The Cooked”, uništila konkurenciju hitovima She drives me crazy i Good thing, a zatim se na još veće iznenađenje povukla u „kreativnu izolovanost”, gde već deset godina vredno razmišlja o pisanju novih pesama!

She drives me crazyGood thing

Naj-tragedije

Početak osamdesetih bio je fatalan za mnoge rok-muzičare. Umrli su: Bon Skot, pevač grupe „AC/DC”, bubnjar „Led Zeppelina” Džon Bonem, duša „Joy Divisiona” Ian Kertis, rege-zvezda Bob Marli… Međutim, sve je zasenila smrt Džona Lenona, koji je 8. decembra 1980. ubijen u Njujorku. Pošto je tog dana izašao iz zgrade u kojoj je živeo, Lenonu je prišao umno poremećeni obožavalac Mark Čepmen, zatražio autogram, a onda izvukao revolver i pucao… Bio je to kraj ne samo Džona Lenona, već i najvećeg sna sedamdesetih – očekivanog, ali nikad ostvarenog ponovnog okupljanja Bitlsa.



Naj-događaj

Krajem novembra 1984, britanski roker Bob Geldof gledao je TV-dokumentarac o gladnima u Etiopiji. Nije mogao da zadrži suze, užasnut slikama umiruće dece. Odmah je nazvao kolegu Midža Jura i predložio mu da učine nešto korisno. U roku od dva dana uspeli su da okupe četrdeset najvećih britanskih pop-zvezda, koje su ušle u studio i pod imenom BAND AID snimile Do they know it’s Christmas, najbrže prodavani hit svih vremena.

Sa druge strane Atlantika, ispit humanosti položili su i najpopularniji američki izvođači, koji pod imenom USA FOR AFRICA objavljuju pesmu We are the world autora Majkla Džeksona, Lajonela Ričija i Stivija Vondera.

Sav prihod od prodaje oba singla otišao je u fond za pomoć gladnima u Africi, a dogovoreno je da će se akcija nastaviti u leto ’85, kada je organizovan „Live Aid” – koncertni spektakl za koji se već tada znalo da će postati naj-događaj decenije.

Hiljade srećnika na londonskom Vembliju i stadionu JFK u Filadelfiji, kao i milijardu i po TV-gledalaca širom sveta bili su 13. jula 1985. učesnici i posmatrači nečega što se dešava samo jednom u životu. Ceo svet se ujedinio u želji da pomogne unesrećnima, istovremeno uživajućći u nastupima skoro svih koji su tog trenutka nešto značili u svetu muzike.

„Live Aid” je počeo pesmom simboličnog naslova Rockin’ all over the world grupe „Status Quo”, a kasnije su bili zapaženi: Elvis Kostelo, koji je uz gitaru otpevao All you need is love, zajednička svirka Stinga i Fila Kolinsa, kao i povratnički nastup starih majstora „The Who”. Ipak, najviše su profitirali: „U2″ – jer je posle „Live Aida” grupa prešla u prvu ligu rokera, a prodaja njihovih albuma se učetvorostručila, „Dire Straits” – jer se ploča „Brothers in arms” munjevito vratila na prvo mesto top-liste i „Queen” – čiji je nastup izbacio u prvi plan neponovljivog šoumena Fredija Merkjurija. Novopečena zvezda Madona prvi put je izvela svoj veliki hit Into the groove, a Bet Midler i Džek Nikolson najavili su specijalno za tu priliku okupljeni „Led Zeppelin”. Nakon petnaest sati magične svirke, masu je u ranim jutarnjim satima razbudio duet Mika Džegera i Tine Tarner, a poslednji nastup bio je rezervisan za kombinaciju – Bob Dilan, Kit Ričards i Ron Vud.

Idejnom tvorcu celog hepeninga Bobu Geldofu za dlaku je izmakla Nobelova nagrada, ali je za utehu dobio titulu ser.


Naj-hitmejkeri

Početkom januara 1984, Pit Votermen, Majk Stok i Met Etkin formirali su čudesni trio „Stock Aitken Waterman”, koji je tokom osamdesetih iznedrio preko šezdeset UK TOP 40 hitova. Prezirali su ih, nazivali njihove pesme smećem – ali su trojica dovitljivih muzičara nizali hit za hitom, istovremeno stvarajući neke od najvećih pop-zvezda decenije.

Stok, Etkin i Votermen davnih osamdesetih u društvu njihovih uspeha
Izvor slike: attitude.co.uk

Njihov prvi TOP TEN hit Whatever i do otpevala je disko-diva Hejzel Din u julu ’84. Već sledeće godine ostvaruju vrh britanske top-liste kao producenti pevljive pesme You spin me round grupe „Dead or Alive”, a prvi su i u Americi sa verzijom starog hita Venus u izvođenju Bananarame (1986).

Whatever i doYou spin me round (like a record)Venus

Najzad, u martu 1987. objavljuju svoj prvi autorski hit broj 1 – Respectable, koji je proslavio ženski duo „Mel and Kim”.

Nova prekretnica u karijeri „Stock Aitken Watermana” usledila je samo nekoliko meseci kasnije – obojena moćnim vokalom Rika Estlija, pesma Never gonna give you up provela je punih pet nedelja na prvom mestu top-liste i tako postala najprodavanija ploča 1987! Sve do prilike da zgrabi mikrofon, mladi Rik je „pekao zanat” kuvajući kafu studijskim muzičarima

Do kraja osamdesetih, „Stock Aitken Waterman” stvaraju karijere Kajli Minog, Džejsona Donovana, Sonje, Big Fan, Sinite, Brother Beyond i mnogih drugih izvođača koji su bili voljni da promovišu njihov poletni dens-saund. Pomogli su i posrnulim velikanima Klifu Ričardu i Doni Samer, kao i nešto sitnijim zvezdama u potrazi za hitom – Samanti Foks, Sabrini, Sique Sique Sputnik… Njihovo jato pevača i pevačica snimilo je 1989. specijalnu verziju Geldofove Do they know it’s christmas i za samo nedelju dana prikupilo novih četvrt miliona funti za gladne u Africi.


Naj-spoj

Super spoj dogodio se između pop-muzike i pokretnih slika! Sprega je počela da funkcioniše još ranije, ali tek su osamdesete donele pravi „bum“ filmske muzike i povećanu važnost „soundtracka”. Više nije bilo nužno ekranizovati popularne mjuzikle ili terati glumce da pevaju – otkriveno je da desetak pesama raznih pop-izvođača podjednako dobro prodaju „soundtrack“ i utiču na gledanost filma u bioskopima. Filmovi su počeli da stvaraju nove muzičke trendove („Brejkdens“, 1984), lansiraju buduće pop-zvezde (Prince u „Purple Rain”, 1984), a muzika je zauzvrat spasavala bledunjave filmove („Top Gun”, 1986) i pozajmljivala svoje spotovske fazone („Flešdens”, 1983).

Postalo je uobičajeno da pop-kompozitori pišu muziku za film (Stivi Vonder, Đorđo Moroder, Lajonel Riči – svi nagrađeni Oskarom), a filmadžije su se revanširale ekranizacijama života pop-muzičara („Sid i Nensi”, „La Bamba”, „The Kopen Karpenter story”). Naj-spoj je potvrđen i u muzičkim filmovima „Footloose” (1984) i „Dirty Dancing” (1987), a u ovom poslednjem peva i naj-dama filmske muzike osamdesetih Jennifer Warnes. Njen glas obeležio je oskarovske teme Up where we belong („Oficir i džentlmen”) i The time of my life („Dirty Dancing”) koje je otpevala sa Džoom Kokerom i Bilom Medlijem.

Up where we belongThe time of my life

Izjave decenije

John Lennon (1980)

„Trebalo mi je dve godine da se oslobodim straha. Mogao bih, evo, upravo sada, da izeđem na ova vrata i odem do restorana. Znaš li kako je to uopšte divno? Sada smem i u bioskop da izlazim. Mislim, ljudi prolaze i traže autogram, kažu „Zdravo”, ali me ne uznemiravaju preterano.”

Robert Smith (The Cure) (1980)

„Čvrsto verujem u ono što radim, ali da li ću se ikada proslaviti… čisto sumnjam.”

Boy George (1983)

„Šetam tako Oxford streetom a ljudi prilaze i pitaju me: „Da li si ti Boy George?” Kažem im da nisam, a oni odvrate: „Jesi! Jesi! Lažovčino!” Zatim otrče.”

Jimmy Sommerville (1984)

„Nekada sam bio zaljubljen u Donija Osmonda. Imao sam njegov poster na zidu, a moj tata bi mu redovno otcepio glavu. Nikako nije mogao da shvati šta će Osmondov poster na mom zidu.”

Axl Rose (1989)

„Mene i Slasha je u nekom trenutku vijao iranski dvometraš s mesarskim nožem – i to zato što mu se nije svidelo kako smo obučeni!”

Jerry Lee Lewis (1989)

„Nije da stalno omalovažavam Elvisa… ali bio je amater, prava ništarija i ja sam stvarno mrzeo tog debelog prasca!”

Naj-pop

Krajem 1982. disko-kuća Virgin poslala je svim britanskim radio-stanicama promotivni singl u potpuno belom omotu na kome je bilo ispisano jedino „Culture Club – Do you really want to hurt me? Di-džejevi su pravilno zaključili da je ime grupe ono prvo, a pesma je ubrzo postala veliki radijski hit, iako niko nije znao ko se zapravo krije iza „Kulturnog kluba”. Tajna je najzad otkrivena kada je grupa nastupila u popularnoj TV emisiji „Top Of The Pops”, bacivši Britance, a kasnije i ceo svet u stanje šoka i neverice. Pojavio se Boj Džordž. I dok su se msescima vodile rasprave da li je „TO”, kako ga je nazvala jedna TV kritičarka, muško ili žensko – „Culture Club” su nastavili da objavljuju sjajne singlove i albume, postavši prvorazredna svetska atrakcija. Uprkos neobičnom imidžu, Boj Džordž e preko noći pretvorio u miljenika nacije, a bio je obožavan čak i u konzervativnoj Americi, gde su mu domaćice pisale kako da se što bolje našminka. Da nije bilo njegove popularnosti teško da bi tokom osamdesetih prodefilovalo toliko izvođača tipa Marylin, Divine ili Dead Or Alive, kao što je gotovo nemoguće zamisliti ovacije koje je na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije doživela Dana International ili uspon nafrakanog Merilina Mensona.

I dok se Džordž trudio da izgleda ženskasto, njegova koleginica iz još jedne megagrupe osamdesetih delovala je krajnje muškobanjasto. Barem u spotu pesme Sweet dreams, najvećeg hita dua „Eurythmics”, koji su činili Eni Lenoks i Dejv Stjuart. Upoznali su se krajem sedamdesetih, dok je Eni radila kao konobarica a Dejv bio član grupe „The Tourists”. „Eurythmics” su osnovali 1981. i osamdesetih su objavili čak osam studijskih albuma. Iako danas oboje, imaju prilično uspešne solo-karijere, mnogi se nadaju da će ih aktuelni „revival” ponovo zbližiti.

Niko nije mogao naslutiti da će grupa „Depeche Mode”, osnovana daleke 1980. potrajati sve do 1998. – a po svemu sudeći i dalje! Počeli su sa pesmicama na nivou dečijih, ali su kasnije usavršili svoj elektro-pop di te mere da su mogli da pune i američke stadione. Impresivna lista od dvadesetak hitova (ne računajući devedesete) uključuje i njihovu najuspešniju stvar People are people (1984), a posebno je interesantno da sviraju u istom sastavu još od 1982.

Elektro-pop je proslavio i grupu „Human League”, koja plaća visoke račune za struju još od 1977. Godina njihovog uspeha bila je 1981. kada objavljuju LP „Dare” i jedan od hitova decenije Don’t you want me. Skladni ženski vokali u stilu grupe ABBA i pomalo neurotični glas pevača Philipa Oakeya učinili su „toplo-hladni“ zvuk „Human League” trajno pretpoznatljivim.

„Sinti” zvuci dominirali su i u prvom periodu stvaralaštva norveške grupe „A-HA”, na čija je leđa isprva bio zakačen natpis „Samo za klince i klinceze”, ali je grupa sredinom osamdesetih uspela da se dokaže albumima „Scoundrel days” i „Stay on these roads”. Manje sreće imala je teen-senzacija „Kajagoogoo“, koja je „plesala samo jedno leto“, iako su tokom proleća 1983. digli veliku frku hitovima Too shy i Ooh to be aah.

Take on meToo shyOoh to be aah

Osnovati duo – bilo je nešto najmodernije što se moglo učiniti osamdesetih. Od svih bendova te vrste („Blacmange“, „Tears For Fears“, „Soft Cell“, „OMD”, „Go West”…) najviše su se proslavili „Pet shop boys” (naj-hit: West End Girls, 1985), „Erasure” (Sometimes, 1987) i „Wham!” (Wake me up…) (1984).

West End GirlsSometimesWake Me Up (Before you go go)

Napustivši duo „Wham!“, Džordž Majkl je započeo uspešnu solo-karijeru, a od ostalih tipičnih pevača prošle dekade pomenimo i Pola Janga, Šejkina Stivensa, Nika Keršoua i Hauarda Džonsa. Prins izmiče svakoj kategorizaciji, kao jedan od naj-stvaralaca muzike osamdesetih, a neuporediv je i Majkl Džekson, koji je još 1982. sa najprodavanijim albumom svih vremena („Thriller”) i naj-hitom decenije (Billie Jean) otišao dalje od svih ostalih.

Kralj popa, nema šta…


Top 5×5

  • NAJ-denseri: „Technotronic”, „Soul II Soul”, „S-Express”, „Beatmasters”, „Inner City”
  • NAJ-reperi: „Public Enemy”, „Run DMC”, „Beastie Boys”, „De La Soul”, LL Cool J
  • NAJ-metalci: „Iron Maiden”, „AC/DC“, „Guns’n’Roses”, „Bon Jovi”, „Def Leppard”
  • NAJ-alternativa: „The Smiths”, „The Cure”, „Bauhaus”, „New Order”, Nick Cave
  • NAJ-veterani: Elton Džon, Pol Makartni, Dejvid Bouvi, Rod Stjuart, Stivi Vonder

Naj-rok

Iste godine kada su se rodile osamdesete na svet je došao i album prvenac dablinske grupe „U2″, jednostavno nazvan „Boy”. Iako su im kritičari predviđali blistavu karijeru, malo ko je mogao pretpostaviti da su upravo Bono i njegovi predodređeni da postanu naj-rok grupa decenije. Već 1983. njihov treći album „War” stiže na prvo mesto UK liste, a sledeći „The Unforgettable Fire” puni ih „municijom” za koncertno osvajanje sveta. Sredinom osamdesetih poraženi su i najveći skeptici, a 1987. „U2″ objavili su svoj bestseler osamdesetih „The Joshua Tree” i definitivno zaseli na tron…

Već 1980. objavljivanjem albuma „The River” popularni kantautor sedamdesetih Brus Springstin doživeo je transformaciju u veliku rok-zvezdu osamdesetih. Novi preobražaj usledio je 1984, kada ponestaje superlativa za ono što je snimio na ploči „Born In The U.S.A.” – Brus se pretvara u jednog i jedinog GAZDU. I od tada – gazduje!

Da nema „U2″, „Dire Straits” bi bili neubedljiva, ali ipak jedina zamena za naj-grupu decenije. Da nema „Stonsa”, „Queen” bi bili najdinosaurusi, a da ne postoji reč dinosaurus – teško da bi se setili „Fleetwood Mac”, „Genesis”, „Pink Floyd”… mnogo njih koji su tokom osamdesetoh jedva dali da dišu novim snagama: „INXS”, „Cult”, „Simple Minds”… Da nema Springstina, naj-rokeri bi bili Piter Gebrijel i Sting… a da ih ne uvrstimo u rokere – strašno bi se uvredili Fil Kolins i Brajan Feri! Iz ruševina nju-vejva izdigli su se „The Police”, „Talking Heads” i „The Clash”, „rokabilični” su bili „Stray Cats”, a rege su apsolvirali „UB 40“

Naj-dame

Ni pre, a ni posle osamdesetih nije se dogodilo da pop-scena u toj meri bude preplavljena ženskim izvođačima! Pripadnice lepšeg pola čvrsto su držale mikrofon – bez obzira da li su u pitanju bile devojke koje traže ludu zabavu (Cindy Lauper, Tracey Ullman, Nina Hagen), veteranke koje se ne predaju (Bette Midler, Diana Ross, Cher) ili dame koje se ne odvajaju od akustične gitare (Joan Armatrading, Suzanne Vega, Tracy Chapman).

Bilo je žustrih i buntovnih (Joan Jett, „Blondie Girlschool”, Pat Benatar), izrazito emancipovanih (Bananarama, „Go-Go’s“, „Bangles”), ali i onih koje su delovale krhko i ranjivo (Enya, Kate Bush, Sade), te gajile imidž pristojnih devojčica (Debbie Gibson, Tiffany, Martika).

Neke od naj-dama osamdesetih imale su glas koji je „pomerao planine” (Alison Moyet, Toni Childs, Taylor Dayne), a nekima je glas dopirao samo do dekoltea (Sabrina, Samantha Fox, Brigitte Nielsen).

Novoprispela „ritam nacija“ (Dženet Džekson, Nene Čeri, Pola Abdul) plesala je sa iskusnim disko-divama (Dona Samer, Čaka Kan, Erta Kit), a sestrama koje su to zaista bile (Mel & Kim, „Pointer Sisters”, En i Nensi iz grupe „Heart”) pridružile su se i „sestre koje to rade same” (Eni Lenoks, Areta Frenklin, Krisi Hajnd).

Pomalo glumice, ali više umetnice (Grejs Džouns, Tojan, Debi Hari) težile su one kojima engleski nije išao od ruke (Ofra Haza, Đana Nanini, Nena), a uteha sasvim sigurno nije bila potrebna damama s najviše hitova (Tina Tarner, Vitni Hjuston, Kim Vajld) i čudo-devojci koja je sve nadvisila – nakon što je probila „plafon osamdesetih“ i popela se na „tavan devedesetih“, Madona se našla na „krovu sveta”. Postigla je sve što se može postići i sada ne zna sasvim šta nadalje da radi.

Ali… nešto će već smisliti. Za početak dovoljne su joj dve sveže MTV nagrade iz Milana.

Rezime

Novi romantizam najzanimljiviji pravac u kome su dominirali „Duran Duran” i „Spandau Ballet” – Noviteti: video-rikorder, vokmen, kompakt disk, video-spot i MTV – Događaj decenije: Live Aid – Spoj filma i muzike – Boj Džordž: muško ili žensko – Zalet Madone i Džordža Majkla.

Tekst napisao: Ivica Beretić

Obrada: RetroPressAdria

(Huper, 2. decembar 1998)

Saznajte i...

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

Leave a Comment