Nebojša Glogovac – iz filma u film: “Šminker” za novi milenijum (2001)

Januar 2001: Gotovo da nije bilo filma prošle godine u kojem nije bilo Nebojše Glogovca. Od „Nebeske udice”, „Munje”, „TT sindroma”, „Ranjene zemlje” sve do „Normalnih ljudi” čije je snimanje završeno pred kraj godine. Na pozorišnoj sceni zaigrao je u predstavi „Zlatno runo” i vrlo brzo osvojio naklonost publike ulogom šminkera. Likovi koje tumači su različiti, a u „Nebeskoj udici” je malo falilo da izbori mesto u košarkaškoj reprezentaciji.

Duhoviti košarkaši

„Sa petnaest godina sam trenirao košarku i samim tim mi se jako dopala uloga. Čitava ekipa koja je radila film bila je dobra, a ja sam imao košarkaške pripreme pred ovo snimanje. Dok smo snimali, svi smo bili uzbuđeni i za mene je to bilo jedno novo i lepo iskustvo.”

Kako je bilo igrati u prvoj petorci naše reprezentacije?

„Na snimanju su bili Bodiroga, Đorđević, Rebrača i bivši trener Željko Obradović. Bilo je interesantno snimanje s njima, primetio sam da oni imaju neki svoj fazon, znaju se u dušu, bliski su kao vojnici u rovu. Duhoviti su i odlično se razumeju, znaju kako saigrači razmišljaju, pa me ne čudi što su poosvajali tolike trofeje.”

Igraš i u filmu „TT sindrom”. Horor žanr koji je kod nas neuobičajen?

„Nisam neki fan horora, ali mi je bilo zanimljivo da se oprobam i u takvom filmu. Dejan Zečević je zaljubljen u horore, pa je ovaj film urađen s velikom dozom strasti. Ja igram jedno od četvoro mladih (Nikola Đuričko, Ljubinka Klarić, Sanja Damjanović), koji idu na sastanak s dilerom. Te večeri se slavi 32. mart. Pošto su ljudi u celom svetu izračunali da se vremenom pojavio dan viška, rešeno je da taj dan bude 32. mart. Prilikom susreta u WC-u sa pomenutim dilerom, počinju strašne scene. Ja u filmu nisam ubica, već „nevina” žrtva. Pošto Đuričko u filmu nosi kameru, neko će pomisliti da film ima sličnosti sa „Vešticom iz Blera”, ali nije tako. Jedina sličnost je ta kamera. Premijera bi trebala da se desi u februaru.”

Film „Normalni ljudi” je dugo sniman. Tek pred kraj godine završena je i ta priča…

„Još pre četiri godine sam pročitao scenario za ovaj film i još tada me je uzbudio, tako da sam se vezao za taj film. Nedostatak novca i razne druge okolnosti uticale su da se snimanje toliko otegne. Oleg Novković je bio uporan i uspeo da priču istera do kraja. Kako sam naslov kaže, tema filma je shvatanje i određivanje pojma normalnosti. Mogao bi posle naslova da stoji i uptinik. Pošto svako nešto nosi u sebi, pitanje je ko je normalan. Baš zato što su svi na neki način otišli od normale, to je normalno. Ja igram Tomu, koji sedi u kafiću i pokušava da živi normalno. Najteže pitanje je kako i na koji način je to izvodljivo.”

Iako su snimane sredinom godine, „Munje” još nisu udarile na velika platna?

„Čeka se premijera i trebalo bi vrlo brzo da se desi. U tom filmu igram policajca rezervistu. Radnja filma smeštena je u jednu noć.”

Nedavno je na televiziji repriziran film „Ubistvo s predumišljajem”. Da li je taj film bio tvoja karta za veliko platno?

„To je bio moj drugi film u životu, posle filma „Vukovar – jedna priča”. Sve se tada pogodilo kako treba. Moja želja da uradim sve dobro bila je velika. Scenario je bio izuzetan, inspirisan reditelj, a o Branki Katić pred kamerama suvišno je trošiti reči. Moguće je da je baš taj film meni trasirao put u svet kinematografije.”


Snimanje naglavačke

Pošto si snimio veliki broj filmova, koje bi snimanje izdvojio kao najdraže?

„„TT sindrom” je bio težak za snimanje zbog nekih tehničkih razloga. Bili smo usred januara u turskom kupatilu i grejali se na neke dve peći. Visio sam naglavačke, dok su mi noge bile vezane užetom. Nije bilo dovoljno para, pa smo sami kuvali kafu… Tako je i snimanje horora bilo svojevrsni horor.”

Najavljivano je i tvoje snimanje u Hrvatskoj sa autorom filma „Mond Bob” Goranom Rušinovićem. Šta se desilo s tom saradnjom?

„Ta stvar je propala zbog neprofesionalnosti nekih članova ekipe. Taj film će se verovatno snimanti, ali ja definitivno neću biti u toj priči.”

Priča se da kod nas filmove snimaju određeni filmski klanovi. Ti si izgleda u svakom od tih klanova?

„Pa, nije tako. Ne znam za klanove, ali znam da je Srbija malo tržište, tako da je selekcija rigorozna. S druge strane, postoje raznorazne akademije koje plasiraju neka nova imena, tako da je sve više glumaca, a sve manje prostora.”

Da u ovoj priči ne zaboravimo i na pozorište, potrudio se Simeon Njag, zlosrećni umetnik – šminker.

„To je lik koji igram u komadu „Zlatno runo”, a priča kreće od trenutka kada je Sulejman Veličanstveni umro. Dovode šminkera da ga tako dobro naslika, da izgleda kao da je živ. To je priča o umetničkoj slobodi i o onome što je sputava, a sputava je svet koji nas okružuje, odnosno onaj svet koji je povezan sa čisto materijalnom stranom gde vladaju politika, novac, moć…”


Pauza za Zlatka

Ni aktuelna serija „Porodično blago” nije prošla bez tebe?

„U novogodišnjoj epizodi me nema. Nadam se da će se snimanje nastaviti. Jedno vreme je serija bila stopirana iz ko zna kojih razloga. Teško je „izgurati” tako veliku seriju sa mnogo glumaca. Videćemo šta će dalje biti. Moj Zlatko je trenutno na odmoru.”

Jednom prilikom si izjavio da sebi zameraš lenjost?

„Više ne zameram, što ne znači da nisam i dalje lenj. Dešava mi se da sebe uhvatim zamišljenog, a to vreme bih mogao da iskoristim da nešto drugo radim. Kasnije sam shvatio da kroz te trenutke u stvari dobijam, a ne gubim, tako da sam se adaptirao na takvu vrstu lenjosti. U tim trenucima napišem pesmu ili priču, koje nikada neću objaviti, jer mislim da to treba da ostane samo moje.”

Paralelno igraš na više strana. Koliko svi ti likovi smetaju jedan drugom u tvojoj glavi i da li ti se dešava da nekada neki lik van scene progovori umesto tebe?

„Mislim da oni ne smetaju jedni drugima, jer između njih postoje neke nevidljive granice. Ja u lik „ulazim” desetak minuta pred predstavu, a za izlazak mi je potrebno i sat vremena posle. Ne dešava mi se da nesvesno neki lik progovori u moje ime, već ja u datoj situaciji citiram nekog od njih.”

Imaš li vremena za sport?

„Planiram da se aktiviram i malo razdrmam, ali stalno imam obaveze. Pored košarke, volim fudbal i auto-trke. Mislim da ću uskoro da odem na partiju basketa, ili malog fudbala.”

Sa suprugom Minom Nebojša ima sina Gavrila, a na putu je prinova:

„Ne znam pol i dogovorili smo se da Mina ne ide na ultrazvuk, već ćemo pustiti da se stvari dešavaju prirodno, a mi ćemo živeti u slatkoj neizvesnosti.”

Šta će nam biti potrebno u novom milenijumu?

„Zdravlje, sreća, ljubav i mnogo pameti!”


Rezime

Nevina žrtva horora – 32. mart: dan viška – Kreativnost iz lenjosti – „Normalni ljudi” završeni krajem godine – U lik “ulazi” 10 minuta pre, a “izlazi” sat posle predstave.

Razgovor vodio: Saša Milovanović

Obrada: RetroPressAdria

(Huper, 9. januar 2001.)

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

Leave a Comment