„Ovde sam rođen, baš na mostu” – Dejan Nemeti (1999)

April 1999: Stajao sam na sredini Pančevačkog mosta u masi ljudi sa parolom „Ne dirajte mi most, jer sve ću da vas polomim!”

Svake noći je deo živog štita koji od NATO bombi brani najstariji dunavski prelaz iz Beograda ka žitorodnoj ravnici.

Porođaj u automobilu

Dejan sa metom na Pančevačkom mostu (1999)
Dejan sa metom na Pančevačkom mostu (1999)

„Rođen sam ovde, na mostu”, kaže Dejan Nemeti. „Ako među njihovim pilotima koji se obrušavaju na naše mostove ima i jednog koji je rođen na mostu, pozivamga da siđe pa da nas dvojica, kao muškarci, na mostu rešimo sve nesporazume. Ne silaze. Ili se oni nikada ne rađaju na mostovima, ili nisu muškarci. Kukavice su! A i zašto bi bili hrabri. Šta oni znaju o mom mostu?”

„Bila je sreda”, nastavlja svoju životnu storiju Dejan Nemeti. „18. septembar 1974. godine, kako su mi pričali roditelji, malo posle završetka TV „Dnevnika”, negde oko 20.55 časova. Došao sam na svet i zakmečao upravo ovde, na ovom mom „Pančevcu”, kako ga iz milošte zovem. Ovo je moja prva dečja soba, kuća i porodilište. Jedino što mi u ličnoj karti ne piše „rođen na mostu”, već na Savskom vencu, u Državnoj bolnici u Višegradskoj ulici.”


Uspomena iz Sokobanje: sa bakom Danicom kada je imao četiri godine (1978)
Uspomena iz Sokobanje: sa bakom Danicom kada je imao četiri godine (1978)

Evo šta još ne piše u izvodu iz matične knjige rođenih…

„Piše da mi je majka Srpkinja Nada, sa imenom koje mi ovih dana mnogo znači, a otac Mađar, moj Joška, Josip, od koga sam skoro sve u životu naučio, pa i zanat, jer obojica smo mesari… Ali, ne piše u krštenici da je otac majku i – porodio!”


Deda Anton (prvi sleva kleči sa kačketom) u vreme građenja mosta
Deda Anton (prvi sleva kleči sa kačketom) u vreme građenja mosta

Otac Josip, šezdesetogodišnjak, potvrđuje to:

„Jesam, ja sam porodio moju Nadu i Dejana izvadio iz njene utrobe.”

Ovaj mesar u penziji s ponosom reče da je bio graditelj pruge Brčko – Banovići, hidrocentrale na Jablanici, miner rudnika Breza pod komandom Alije Sirotanovića, metalac Željezare u Nikšiću i najzad mesar.

„I ginekolog”, dodaje supruga Nada, „i to kakav. Nisam ni osetila kad me je porodio, kad sam na svet donela Dejana. Čula sam kao u bunilu Joškine reči: „Nado, Nado, dečak, Dejan…” Imala sam utisak da toliko viče da nas ceo svet čuje. Pre toga, četiri godine ranije, rodila nam se ćerčica Danijela, a Joška je maštao o sinu. Rekao mi je: „Ako bude sin, biće Dejan”. Prosto je slučajnost što smo opet, posle tačno četiri godine, dobili i drugog sina Dragana koji je sada vojnik na Kosovu. Kada nam se pre nekoliko dana javio, i njegov kapetan je poželeo da nas čuje. Hvalio ga je na sva usta. Ja radosna, poletela bih, pa rekoh: „Gospodine, a je l’ deca jedu redovno!” Joška i Dejan me popreko pogledaše što sam od svega baš to pitala čoveka. Ali, majka je majka…”


Deda je gradio most

Sa ocem Joškom i majkom Nadom (1999)
Sa ocem Joškom i majkom Nadom (1999)

Kuća Nemetia u Titelu jedna je od najlepših. U velikom, lepo uređenom dvorištu, razgovor često odlazi u sećanje.

„Tog dana kada se Dejan rodio, Nada i ja smo išli u Loznicu da u Direkciji sravnim knjige”, seća se Joška. „Nada je kao i uvek pošla sa mnom, iako je bila trudna. Sve smo lepo završili, pa onda ručali sa tadašnjim direktorom klanice „Drina” iz Loznice Tomom Antićem. Posle toga smo krenuli za Borču, gde smo u to vreme živeli. Nadu sam tu ostavio, a ja sam pošao do kuma, u komšiluku. Tašti Danici sam rekao da me, ako Nada počne da se porađa, odmah pozove. Kao da sam nešto predosetio.”

„Samo što je Joška izašao”, prekida ga supruga Nada, „dobila sam bolove. Rekla sam mami da ide po Jošku. Majka je kao bez duše otrčala po zeta, a ovaj se još brže vratio kući. Seli smo u naš „pežo” i pravac u ginekološku kliniku u Višegradskoj ulici. Nismo se vozili ni pet minuta meni je, kad smo bili tačno na sredini mosta, pukao vodenjak, i porođaj je krenuo. „Joška, stani”, zavapila sam.”

Suprug joj upada u reč:

„Stao sam malo, parkirao automobil uz trotoar i rekao Nadi da se pomeri na vozačevo sedište. Otvorio sam suprotna vrata i klekao pored nje. Sledećeg trenutka u jednu veću krpu kojom sam dotad brisao šoferšajbnu prihvatio sam Dejana. Srećom, imali smo i jedno ćebence. Podigao sam Nadu na ruke i smestio je sa bebom na zadnje sedište. Dejan joj je ležao na stomaku sa nepresečenom pupčanom vrpcom. Pohitao sam ka bolnici, gde su nas odmah prihvatili. Posle samo tri dana Dejana i Nadu sam izveo iz bolnice. Prvo gde sam ih odveo kada se Nada pridigla bio je most. Dejana sam na mostu, na našem „Pančevcu”, nekoliko puta i slikao.”

Joška malo zastaje i gleda pomalo odsutno prema kući:

„Nado”, kaže tiho, „idi u kuću i donesi onaj album sa slikama.”


Na radnom mestu: „Neka dođu, da se k'o muškarci dohvatimo...!" (1999)
Na radnom mestu: “Neka dođu, da se k’o muškarci dohvatimo…!” (1999)

Nekoliko trenutaka kasnije iz porodičnog albuma Joška vadi požutelu fotografiju, drži je nekoliko trenutaka u ruci, gleda zamišljeno, pa nastavlja:

„Vidite ovog prvog sleva koji kleči oslonjen na desnu nogu, sa kačketom, to je moj otac, Antonov deda Anton Nemeti. A vidite ove metalne kosnike iza njegovih leđa. Je l’ ih prepoznajete. Da, to je Pančevački most. Sudbina, radost ili usud, ko zna. Uglavnom, moj otac je gradio most na kome je moj sin rođen. Isti onaj „Pančevac” koji sada telima branimo.”, stisnutih zuba cedi kroz zube Joška Nemeti, dok rukavom košulje briše suzu sa obraza. „I oni bi da ga sruše. Naš „Pančevac”! O Bože, o Bože jedini!”

Dejan Nemeti jedan je od najboljih mesara beogradskog „C marketa”, već četiri godine živi u Beogradu, u skromnom stančiću na Banjici, na stotinak metara od supermarketa gde radi. Svakog vikenda Pančevačkim mostom ide u svoj Titel, gde mu u očevom rodnom mestu, u kome su Nemeti već stolećima, žive mnogi drugari.

„Mom deki Antonu Pančevački most je bio prvi ali i najdraži koji je gradio”, govori Dejan. „Kao da je znao da će mi toliko trebati, da ću se na njemu i roditi. Ko zna, a baš bih voleo da tako bude, možda će se na mostu roditi i moj sin. Deka je, inače, radio u „Mostogradnji”, pun radni staž je tu isterao. Gradio je i most u Titelu na Tisi, onaj u Brankovoj ulici, pa „Gazelu”, mostove po Crnoj Gori, onaj u Šibeniku… Mi Nemeti s pravom kažemo, na „Pančevcu” smo se rađali, od njega živeli, jedino znam da na njemu nećemo umirati. Ostaće naš „Pančevac” za sva vremena, zauvek… Ako za njega i umremo, to neće biti smrt, nego naš vaskrs.”


Dejan Nemeti je svake večeri živa meta

“Ja imam mnogo razloga da srcem, telom i puškom branim Pančevački most na Dunavu, a oni nijedan, ama baš nijedan, da ga ruše!”

Naslovna slika: kombinacija slike sa sajta pixabay.com i slike Dejana Nemetija na Pančevačkom mostu iz časopisa „Ilustrovana Politika” koju je zabeležio Z. Grujić.

Tekst napisao: Trpe Nikolovski

Fotografije snimio: Z. Grujić

(„Ilustrovana Politika”, 24. april 1999.)

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

Leave a Comment