Podmukli napad na Rafineriju u Pančevu: Plamen ih progutao pred zoru (1999)

April 1999: Opet tužna slika nad Pančevom. Gori nebo. I dim. Iznad Rafinerije. Pogođena je pravo u srce.

I jutro potvrđuje jezivu sliku noći.

Na ulazu u Rafineriju bleda lica ljudi. Već deset sati traje borba sa vatrom. Nema ulaska, nema slikanja.

Ponedeljak je 12. april. Na zidu kod prijavnice tri smrtovnice. Na njima: Mirko Dmitrović, Dejan Bojković i Duško Bogosavljev. Smrt ih je zatekla na radnom mestu. Umrli su na raznesenim postrojenjima, u ubijenom srcu Rafinerije. Oni su prve žrtve zločinačkog NATO bombardovanja pred zoru u nedelju, četvrtog aprila.

Prolaze ljudi kraj smrtovncia. Žure. Gasi se požar. Ponekom samo u toj žurbi padne pogled na Mirka, Dejana i Duška.

„Šta da vam kažem”, tako govori Laci Ernest, urednik fabričkog lista. „To su bili ljudi za primer. Duško Bogosavljev je pola svog života poklonio Rafineriji. Umro je u pedesetoj. Drugarčina, ljudina, dobar muž, otac, deda… Poginuo je pred sam kraj svoje smene. Njegova jadna krivica je što je bio dobar radnik. Sinu je spremao svadbu za sedamnaesti april… Takvi ljudi se ne zaboravljaju.”


Teško je Laciju da govori. Znao je te ljude sa plavih plakata. Bili su deo i njegovog života.

Šta reći za Dejana. Sahranjen je u nedelju, 11. aprila, dan pe ovog novog mučkog napada. Borio se da preživi. Do petka. I nije uspeo.

„Imao je samo dvadeset osam godina”, priča Laci. „Juče smo ga sahranili, a noćas su nas ponovo bombardovali. Najteže je bilo njegovoj ženi Snežani. Dejan je bio jedini hranilac porodice. Ćerka Dejana je napunila tek tri godine, a Snežana se, mislim, danas ili sutra porađa. Eto, nisu mu dali da vidi svoje drugo dete. Samo dan-dva su ga delili od te radosti koju nije dočekao.”

U Savskoj ulici broj 16 u Pančevu, ista smrtovnica kao i na kapiji Rafinerije. Mirko Dmitrović je bio jedinac. Imao je 27 godina. Rođeni Pančevac. Trebalo je da se uskoro oženi…

Na licu oca Ilije, penzionisanog radnika Rafinerije, nema suza. Njemu i ženi Mileni Mirko je bio sve. Te večeri se poslednji put pozdravio sa majkom. Doneo je ključeve kola i otišao na posao… Nije se vratio. Plamen nad gradom najavio je Dmitrovićima jezivu vest.


Dejana, Mirka i Duška drugovi iz Rafinerije nikada neće zaboraviti (1999)
Dejana, Mirka i Duška drugovi iz Rafinerije nikada neće zaboraviti (1999)

„Toliko je voleo Rafineriju”, priča otac Ilija, „taj svoj poziv energetičara… Kao da ga je nešto uporno tamo vuklo da izgubi život. Završio je za kotlovođu, pa za turbinistu. To je plafon u tom zanimanju. I eto… učio je i engleski. Bio je načitan. Voleo je društvo i ljude. Ni sa kim se u životu nije posvađao. „Partizan” mu je bio strast. Nije propustio nijednu utakmicu. Mladost je tamo ostavio.”

Drhti brada ocu Iliji.

„Sećam se dobro njegovih poslednjih reči. Kada su se oglasile sirene, govorio je: „Idite vi stariji u sklonište. Imate decu, a ja sâm sam. Osim roditelja nema ko da me žali ako poginem.” To je govorio uvek kada bi zasviralo. Pa i te večeri. Pre posla je otišao kod devojke. Upoznali su se 22. marta. Gordana se zvala. To mu je bio važan datum. Rekao mi je: „Tata, do kraja gdine ću se oženiti.” Sad čujem da je društvu govorio da će to biti ovih dana. Hteo je da nas valja iznenadi i obraduje. Imao je samo 27 godina…”

Majka Milena ne izlazi iz sobe. Ne želi nikoga da vidi. Otkako je Mirko poginuo. sve se srušilo.

„Kada sam otišao tamo…”, tiho kaže Ilija, „savetovali su mi: „Nemojte da ga gledate”. Kako da ga ne gledam. Pa moram da ga vidim. I video sam ga.”


Rafinerija u Pančevu je i dalje na meti NATO bombardera (1999)
Rafinerija u Pančevu je i dalje na meti NATO bombardera (1999)

U sobi mukla tišina. Samo iz druge sobe jecaji.

„Gledam na groblju”, kao za sebe da priča otac Ilija, „neki plaču više od mene. Verovatno je moj Mirko to i zaslužio.”

I s teškom gorčinom u glasu dodaje:

„Kada je dobio rešenje o radnoj obavezi, mi smo se obradovali. Majka naročito. Eto, neće Mirko na Kosovo. Toga se bojala. Jer je kao vojnik bio u prošlom ratu. A ona još jednu takvu strepnju nije mogla da podnese. Bar da je otišao na Kosovo…”

Tri lika s plavim smrtovnica na ulaznoj kapiji, Rafinerije i dalje stoje. Na mrtvoj straži. Brane postrojenja svojim herojski datim životima.


NATO ubice, međutim, nastavljaju krvavi posao. Tuku i ove dvanaeste aprilske noći. Možda baš i u času kada će Snežana mrtvom Dejanu roditi sina. Ili ćerku. Novi užasi prestižu stare. Hoće li kroz nekoliko dana to ikome pasti na pamet da pita?


Prilog RTV Pančevo o 20 godina NATO bombardovanja od 24. marta 2019. godine

Naslovna slika: kombinacija slike preuzete sa sajta pixabay.com i slike porušene Rafinerije u Pančevu koju je zabeležio G. Višnjić (Gradimir Višnjić)

Slike u tekstu: sliku sa tri smrtovnice i rušenja Rafinerije u Pančevu je zabeležio G. Višnjić (Gradimir Višnjić)

Tekst napisao: J. Antonijević (Jovan Antonijević)

Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria

(„Ilustrovana Politika”, 17. april 1999.)

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

Leave a Comment