Porušena fabrika automobila u Kragujevcu: Oteli nam hleb (1999)

April 1999: Pred fabričkim ulazom je bilo bar hiljadu radnika i, što milom a što pretnjama i bogorađenjem, pokušalo da privoli ove iz obezbeđenja da ih puste unutra.

„Ama, ljudi, najavljuju vazdušnu opasnost, gađaće nas ponovo, zar hoćete svi da izginemo”, trošio je zbunjeni stražar poslednje argumente. „’Ajde, raziđite se. Ionako je sve srušeno. Dođite kad bude bezbedno.”

Uzalud: s ove strane kapije su bili uporni.

„Puštaj unutra, zar ne čuješ da sirena najavljuje vazdušnu opasnost”, galamio je jedan, a ostali su mu odobravali.

Izdvojen, po strani, stajao je čovek i zurio nekud preko kapije. Oni bliži mogli su da primete kako mu se niz obraze kotrljaju suze. Na licu bolna grimasa.

Kad u Kragujevcu, u srcu Šumadije, odrastao muškarac plače, to može da bude samo od goleme tuge. Tu utehe nema.


Srba Antonijević: „Posle streljanja đaka ovo je najveća tragedija Kragujevca" (1999)
Srba Antonijević: „Posle streljanja đaka ovo je najveća tragedija Kragujevca” (1999)

Ubijanje Kragujevca

Otro je suze rukavom, pa se predstavio: Srba Antonijević, penzioner „Zastave”. Naglasio je poslednju reč, kao da je neka titula. Pričao je zagledan prema srušenim halama fabrike.

„Htedoh da dođem odmah, juče, al’ srce nije dalo: završio sam u zdravstvenoj stanici u Rekovcu, izvukoše me sa nitroglicerinom. Preležao sam već dva infarkta, a ovo bombardovanje fabrike me je strašno potreslo. Noćas ni da trepnem. Prevrćem se i mislim: kakvi su to ljudi? Zlotvori. Pa, bolje da su odmah ceo Kragujevac sravnili sa zemljom nego što su porušili „Zastavu”. Bez fabrike, nema ni Kragujevca. Ubi je, ubio si svakog Kragujevčanina, a kuće će već same da se uruše. I nema tu šta da se objašnjava, kad se zna da Kragujevac ima sedamdeset hiljada stanovnika, a da je „Zastava” zapošljavala trideset osam hiljada radnika.”

Opet mu grunuše suze, a glas mu utihnu u jecaju. Jedva nastavi:

„Sin Jovica mi je u vojsci, u Podujevu. Trebalo je da izađe 19. marta, al’ šta ćeš. Lepo je meni moj ćale govorio: gde ima Srbina, a da bar jedan rat nije preturio preko glave. Brinem za njega, al’ računam: da je kakvo zlo, čulo bi se. Ume da se čuva. A kad se javi, ja ne znam da li da mu kažem za „Zastavu”? Da ne napravi kakvu glupost?”

Veli da je Jovica, u neku ruku, dete „Zastave”. Jer, on je suprugu Draganu zatekao upravo tu, u fabrici. I njoj je ovo bila druga kuća, prvo i jedino zaposlenje. Tu su se i venčali. Sve što su u životu stekli, stekli su blagodareći „Zastavi”.

„Zato je to i opšta i lična tragedija svakog od nas”, objašnjava. „Kragujevac nije zadesila veća nesreća, osim one iz prošlog rata, kad streljaše đake.”


Tužni ostaci stare fabrike: nekadašnji pogon privrednih vozila (1999)
Tužni ostaci stare fabrike: nekadašnji pogon privrednih vozila (1999)

Od nje živela cela zemlja

Srba se tu zaposlio, pamti, 13. aprila 1957. Oterali su ga u invalidsku penziju posle dva infarkta, jedva. Samo, nisu ga se otresli. Svakog dana eto ti njega u fabrici, kao nekim poslom.

„A kad sam se ja zaposlio. ovo je bila takoreći radionica. Proizvodili smo tri „fiće” dnevno, a sve ručno, na koturače. Zimi smo se grejali na „bubnjaru”, a radilo se od šest izjutra dok ima posla. Ponekad bismo i zanoćili ovde. I svaki dinar koji smo zaradili guraj u proizvodnju, u modernizaciju, u proširenje. Napravismo gigant, dvesta hiljada vozila godišnje, hej, brale. A nek vam priča stari Raković kako je onda bilo: iz ničega. Meni se srce prvi put steglo onda kad je sve to počelo da propada: pala proizvodnja, nema posla. A sad taman malo krenulo: nije bog zna šta, al’ se radilo. I ovi zlotvori tek tako. Za noć uništiše sve ono što smo mi decenijama stvarali. Nečuveno. Šta im je „Zastava” zgrešila? Šta su im radnici krivi?”

Ponovo se vraća u prošlost. Kaže, prvi automobil je kupio sredinom šezdesetih, „fiću”.

„Bio je to auto i po. Vozio sam ga pet godina, pa prodao nekom čiči. Sredinom osamdesetih godona vidim ga ja kod bolnice. Prepoznam ga. Vuče prikolicu sa tri bureta za pomije. Zaustavim ga, pa pitam čiču kako je. Ne prepoznaje me, a ja ga podsećam da sam mu prodao tog „Fiću” tad i tad, posao smo završili u „Srbiji”. Setio se. Kaže, samo mu je karike menjao, radi ko sat. A mene oblio neki ponos. Ono, tada je zaista bio ponos reći da radiš u „Zastavi”! Od nje je živela cela Jugoslavija.”


Sve je uništeno, i automobili na traci, a po prvim procenama šteta premašuje milijardu dolara (1999)
Sve je uništeno, i automobili na traci, a po prvim procenama šteta premašuje milijardu dolara (1999)

Srce me izdaje…

Veli da je „Iskra” iz Kranja bila najobičnija električarska prčvarnica, dok joj stari Raković nije poverio da radi bobine za „Zastavu”. Odonda cveta.

„Poklonili nama Talijani neku presu za šalt-tablu”, raspričao se Srba. „Potpuno nova, čudo tehnike. Dva radnika je opslužuju, samo je hrane, a ovamo gotov proizvod. Ja sam tad bio član radničkog saveta. I, leba ti, padne predlog da se ta mašina ustupi našoj braći u Splitu. Dobro, rekoh, jesu to naša braća, ali su nam još rođeniji ovi iz Rekovca, a povrh toga su još i uboga sirotinja: pa, hajde njima da damo presu, da prvo njih zaposlimo. More, proglasiše me za državnog neprijatelja. Niko reč da prozbori sa mnom. Dva meseca sam svakog jutra, pre posla, išao u komitet da objašnjavam zašto sam to rekao. Ma, nisam ja mislio ništa loše. Naprotiv. Al’ džaba. Mene je to naše bratstvo i jedinstvo moglo skupo da košta. Kad sam video da je đavo došao po svoje, požalim se Nikoli Krstoviću, mislim da je tad bio sekretar komiteta. Objasnim mu šta je i kako je. Razumede. I tu se stvar smiri. Al’ presa u međuvremenu ode u Split.”

Slikao se sa Italijanima pored te prese, za uspomenu. To je sve što je „Zastavi” ostalo. Sliku je poklonio muzeju, iz inata.

„A gledam jutros, i zgrada našeg muzeja oštećena. Tu sliku nikad više niko neće naći. Ni prese, ni slike.”

Zamislio se malo, pa progovori:

„Ja sam u „Zastavi” četrdeset jednu godinu. Nje da nije, ni mene ne bi bilo. Evo, svakih šest meseci moram da idem na nekakvu kategorizaciju: imam konorarno zakrečenje arterije ili čega već. A to, brale, košta onoliko. Ja penzioner. Požalim se reda radi u fabrici, a oni meni: ne brini, Srbo, sredićemo. I oni su od svoje nemaštine odvajali za moje lečenje. A sad? Srce će me izdati od ovog prizora. Eh, „Zastavo”, tugo moja.”


Citat

“Bolje da su odmah ceo Kragujevac sravnili sa zemljom, nego što su “Zastavu” porušili”, kaže Srba Antonijević, koji je ceo svoj radni vek proveo u njoj.

Snimci bombardovanja fabrike automobila “Zastava” koje je zabeležila Radio-televizija Kragujevac te 1999. godine

Tekst napisao: Miloš Lazić

Fotografije snimio: Goran Kovačević

Naslovna slika: kombinacija Kovačevićeve slike i slike sa sajta pixabay.com

Obrada: RetroPressAdria

(„Ilustrovana Politika”, 17. april 1999.)

Saznajte i...

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

One Thought to “Porušena fabrika automobila u Kragujevcu: Oteli nam hleb (1999)”

  1. I think the admin of this web site is truly working hard
    for his web site, since here every information is quality based
    data.

Leave a Comment