Raketama na centar Beograda: Pakao blizu beba (1999)

April 1999: Tri potpule detonacije su uzdrmale zdanja na kraju Ulice kneza Miloša, poviše Mostarske petlje, a okna i izlozi su se rasuli po kolovozu u najsitniju srču. Plamen je munjevito zahvatio prelepo zdanje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, ukras ovog dela Beograda i remek-delo akademika Ivana Antića. Vatra je lizala i iz zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova Jugoslavije, s druge strane ulice.

Od osam krstarećih projektila lansiranih iz Jadrana (sedam sa američkih ratnih brodova, jedan sa britanske podmornice „Splendid”) tri su stigla do svog cilja: nečija ravnodušna ruka je, tamo negde na moru, podesila koordinate i pritisla dugme. Ostalo su obavili moćna tehnologija i neizbežni Si-En-En.

Bila je noć između petka i subote, petnaestak minuta pre jedan. Ne zna se pouzdano šta su još te noći radili „hrabri” vojnici Severnoatlantskog saveza; zna se da je ovde, do zore, vođena borba sa vatrenom stihijom koja je pretila da se proširi i na Klinički centar Srbije, najveću zdravstvenu ustanovu na Balkanu, u kojoj je, upravo te noći, bilo više od tri hiljade pacijenata.


Početak života uz projektile, vatru i dim (1999)
Početak života uz projektile, vatru i dim (1999)

Borba za život u skloništu

Zlokobni zavijajući zvuk moćnih sirena koje su najavljivale opasnost iz vazduha oglasio se u petak 2. aprila, u suton i Beograd je utonuo u napetu tišinu. S neba samo hladna rominjava kiša, taman da s ulica otera hrabre i inadžije.

U Kliničkom centru su, nažalost, već postali ravnodušni na najave i odjave opasnosti, na taj ton od kojeg raste nivo adrenalina u krvi svakom. Njihova ravnodušnost je posledica racionalnosti: zaista je nemoguće nepokretne, tek operisane ili pacijente iz intenzivne nege prebacivati svakog časa u skloništa i vraćati ih odatle. Nema uslova, rizik je ogroman. Zato, valjda, i postoje ove famozne međunarodne ratne konvencije koje garantuju bezbednost bolnica, a one što se usude da ih u svojoj sumanosti prekrše unaped osuđuju kao ratne zločince.

„Nismo očekivali da će se okomiti na ovaj deo Beograda”, kaže profesor dr Spasoje Petković, direktor Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije. „Samo dva sata ranije, u jednom intervjuu Bi-Bi-Siju, skrenuo sam pažnju da se nalazimo na stotinak metara od zgrade Ministarstva i da bi bombardovanje tog objekta moglo da bude katastrofalno. Ovo je preneo i „Skaj”, stiglo je svakako i do onog ko je odlučivao o noćašnjim ciljevima. Zašto su, ipak , ugrozili živote bespomoćnih, to samo oni znaju.”


Reanimacija uz bombardovanje: anesteziolog dr Tatjana Mostić je sve vreme ostala uz Jasminu Janković koja je bila na ivici života. (1999)
Reanimacija uz bombardovanje: anesteziolog dr Tatjana Mostić je sve vreme ostala uz Jasminu Janković koja je bila na ivici života. (1999)

Projektili su surovo ciničnom preciznošću pogodili zdanje na obodu Kliničkog centra i izazivali strahovita razaranja. Na Institutu za ginekologiju i akušerstvo su popucala okna na prozorima. Vazdušni udar je bio strahovit i u prvi mah je izazvao strah kod pacijentkinja. Ali, prisebnošću dežurne ekipe sve se ubrzo smirilo. Čak su neke žene izašle na prozore da posmatraju užasan požar.

„To je, čini mi se, bio najkritičniji trenutak”, kaže asistent dr Aleksandar Ljubić, koji je u Institut stigao samo nekoliko minuta posle bombardovanja.„Naime, požar se širio strahovitom brzinom nošen vetrom upravo prema zgradama Kliničkog centra. Dim je kuljao u naša odeljenja. Odmah je počela evakuacija beba u sklonište ispod glavne zgrade Kliničkog centra Srbije.”


Ljiljana Jovanović, pedijatrijska sestra, upravo donosi bebu iz skloništa (1999)
Ljiljana Jovanović, pedijatrijska sestra, upravo donosi bebu iz skloništa (1999)

Vrlo brzo su se bele veknice našle na sigurnom. A onda su u sklonište evakuisane pacijentkinje. Neke od njih su u veoma teškom stanju.

„Boravak u skloništu, bez obzira na strah i stres, veoma je pogoršao stanje kod nekih”, kaže profesor Petković. „Dovoljno je spomenuti da smo u petak imali čak deset operacija i četiri carska reza.”


Profesor dr Spasoje Petković: U sklonište smo evakuisali sedamdeset beba i sto pedeset pacijentkinja (1999)
Profesor dr Spasoje Petković: U sklonište smo evakuisali sedamdeset beba i sto pedeset pacijentkinja (1999)

Evakuacija je obavljena za samo desetak minuta. Za tih šest stotina sekundi, u sklonište je preneto sedamdeset beba i sto pedeset pacijentkinja. Najteže je bilo sa onim čiji je život zavisio od medicinskih aparata na koje su bile priključene, jer je sve moralo da ih prati.

„Naša sigurnost je bila relativna”, vredi dr Tatjana Mostić, anesteziolog. „Jer, u skloništu smo imali dve umirujuće pacijentkinje. Najgore je bilo sa Jasminom Janković, trećerotkinjom, koja je bila pred porođajem. Dva srčana udara, povišen krvni pritisak, krvarenje… U skloništu smo počeli sa reanimacijom: radilo se o sekundama, morali smo da je vratimo u zgradu Instituta, zbog opreme. Trenutno joj je stanje stabilno, ali joj je život zaista visio o koncu, i njoj i devojčici koju nosi.”


Klinički centar je odmah iza zgarišta zgrade MUP-a Srbije (1999)
Klinički centar je odmah iza zgarišta zgrade MUP-a Srbije (1999)

Usred evakuacije Instituta, kroz vatru i dim, pred zgradu je stigao mali „jugo”: usplahireni muškarac je iz kola izveo mladu ženu koja je počela da se porađa i zalupao na ulazna vrata.

„Uzalud smo ga ubeđivali da suprugu prebaci do „Dr Dragiše Mišovića” ili na Zvezdaru”, priča dr Aleksandar Ljubić. „Nije hteo ni da čuje: ne tiče ga se bombardovanje, ne primećuje katastrofalni požar. Prvo dete mu je rođeno kod nas, on u drugo porodilište neće. Psovao je i bogoradio, preklinjao i ubeđivao. Primirio se tek kada smo mu objasnili situaciju i zakleli se čašću da mu se supruga sigurno neće poroditi u automobilu. Otišao je, opet kroz dim i vatru, najverovatnije na Topčidersko brdo.”


Kome su bebe krive

Gordana Tasić, glavna sestra porodilišta:

“Njima je danas praznik (Veliki petak i Velika subota, pred Uskrs). Ako veruju u Boga, a u njega se kunu, neka ne diraju bebe. Ni majke. Kome su bebe krive?”

Sergej Baburin, potpredsednik ruske Dume, posle obilaska zgrade MUP-a Srbije , neposredno nakon bombardovanja:

“Sve su ovo argumenti na osnovu kojih civilizovani svet mora da zahteva trenutni prekid agresije na SR Jugoslaviju. NATO je ljudožder.”

Danijel Šifer, francuski sociolog:

“Ja sam bez reči.”

Vlatko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova Srbije:

„Zgradu MUP-a je projektovao akademik Ivan Antić i ona je jedan od najlepših primeraka moderne arhitekture u ovom delu Beograda. Sagradićemo novu. Ali, bolnica, porodilište…”

Docent dr Miroslava Pervulov, dežurni lekar instituta za ginekologiju i akušerstvo:

„U neposrednoj opasnosti su, pored nas, bili još i psihijatrijska bolnica „Dr Laza Lazarević” i Centralna apoteka Kliničkog centra, u kojoj su sve naše rezerve lekova, potrošnog materijala i opreme za mesec dana rada. Da je to stradalo, ne smem ni da zamislim kako bismo radili dalje.”

Vatrogasac koji je učestvovao u gašenju požara:

„Stigli smo u poslednjem trenutku. To bi bila katastrofa.”

Upornost oca je, na izvestan način, sprečila katastrofu. Naime, baš tokom ubeđivanja s njim neko je zapazio da se plamen širi prema mestu gde su se nalazile dve cisterne sa gorivom, baš između zgrada MUP-a Srbije i Kliničkog centra. Reagovao je tehničar Psihijatrijske bolnice „Dr Laza Lazarević” Laslo Pelinkaš, koji je kolima Hitne pomoći razvalio rampu na ulazu u Klinički centar i odjurio dole, u Ulicu kneza Miloša, da alarmira vatrogasce koji su se borili sa vatrenom stihijom u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova. Intervenisali su sa čak tri vozila i u poslednjem trenutku sprečili najgore.

„Sve se, srećom, završilo bez žrtava”, kaže profesor Petković. „Posle svega ja ne smem ni da pomislim šta je sve moglo da se dogodi. I ovo je suviše.”


Tu je rođen svaki treći

Već sama činjenica da je, makar posredno, u besmislenom bombardovanj Beograda ugrožena jedna ugledna medicinska ustanova i njenih tri hiljade pacijenata, kazuje mnogo o inicijatorima i planerima ovog bezumnog napada.

„Užasnut sam njihovim cinizmom”, veli profesor dr Spasoje Petković. „Dan pre ovog jezivog bombardovanja koje je moglo da ima katastrofalne posledice, predstavnici tog istog NATO-a insistirali su na tome da se prema trojici zarobljenih američkih vojnika mora postupati u skladu sa Ženevskom konvencijom. Naravno, i ja sam za to. Ali, ta ista Ženevska konvencija bi morala da se primenjuje i u ovakvim slučajevima, zar ne.”

Sve u svemu, ispostavilo se da je samo čudo pomoglo da ne dođe do katastrofe.

U Institutu za ginekologiju i akušerstvo, koji iz milošte nazivaju i „Fabrika za bebe”, rođen je svaki treći Beograđanin. Tako će, nekako, biti i ubuduće.

A nadali smo se da nam nikada neće biti potrebna skloništa po bolnicama! Posebno ne po porodilištima.


Rezime

„Životi sedamdesetoro novorođenčadi i sto pedeset pacijentkinja Instituta za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije bili su ugroženi suludim bombardovanjem i požarom i dimom koje je vetar nosio ka bolnici.”

Uznemireni psihijatrijski bolesnici: Oni ne mogu u sklonište (1999)

Bolnica „Dr Laza Lazarević” je jedna od najstarijih psihijatrijskih ustanova na svetu: ustanovljena je ukazom kneza Miloša Obrenovića 1838. godine kao deo vojne bolnice pod upravom dr Vita Romita, italijanskog lekara koji se i tada, pre više od veka i po, divio hrabrosti i plemenitosti Srba.

Kada su tokom Prvog svetskog rata, 1915. godine, Nemci okupirali Beograd, ova bolnica je bila jedina slobodna teritorija i u nju nije stupio nijedan neprijateljski vojnik. Nemci, koji su na Balkanu u oba rata pokazali svu svoju sigurnost, imali su poštovanje za integritet bolnice. Jer, psihijatrijski bolesnici su najteži pacijenti i potpuno bespomoćni.

„Noćas, u trenutku bombardovanja ovog dela Beograda, projektili su pali na pedesetak metara od nas”, priča profesor dr Prvoslav Marković, direktor bolnice. „Zgrada je stara i teško je uočiti oštećenje, ali verujte, ona su vrlo velika. Popucala je fasada, a šta se dogodilo ispod nje, tek treba da ustanovimo. Noć je bila veoma hladna, a ostali smo bez ijednog prozora na bolničkim sobama. Ne moram posebno da naglašavam da bolnica nema sklonište. Zbog prirode bolesti nama je nemoguće da koristimo sklonište ispod glavne zgrade Kliničkog centra. Zato je, uostalom, veoma komplikovano evakuisati naše pacijente kojih je noćas bilo dvesta deset.”


Prof. dr Prvoslav Marković (1999)
Prof. dr Prvoslav Marković (1999)

Tokom petka, dakle dan pred bombardovanje, iz bolnice su otpušteni najlakši bolesnici, oni kojima je lakše da kod kuće, među svojima, prođi kroz sve što nas snalazi. Ostali, a reč je o veoma teškim slučajevima, ovih dana su sve vreme pod jakim sedativima. To je razumljivo ako se zna da psihijatrijskim bolesnicima smeta čak i beznačajna promena vazdušnog pritiska, a kamoli bombardovanje neposredne okoline ili požar.

Mi nemamo radno vreme, takav je naš posao”, objašnjava profesor Marković. „Između ostalog i zbog toga noćas je u bolnici bilo više osoblja. Nekim pacijentima je i samo naše prisustvo deo terapije. Lek. Mislim da je samo to pomoglo da ne dođe do panike i veće nesreće. A spavam ovde već nekoliko noći. Znam kako je i zdravom čoveku kad detonacija prodrma ovu našu zgradu.”


Bez obzira na to što je u noći između petka i subote izbegnuta katastrofa, pacijenti bolnice „Dr Laza Lazarević” će biti sve ugroženiji, a njihovo zdravstveno stanje sve teže. Jer, lak i snažne ličnosti se u ovakvim situacijama iscrpljuju i „pucaju”.

„Što je najgore, mi očekujemo objektivno povećanje broja psihijatrijskih pacijenata”, veli direktor. „A ova noć je pokazala da se nosimo i sa ovoliko bolesnika u ovakvim situacijama. Bez obzira na sve, pružićemo sve od sebe. Već smo obezbedili naše odeljenje koje se nalazi u Padinskoj Skeli, s one strane Dunava. Imamo hrane i lekova za dva meseca, što je izvanredan uspeh i inače. Ipak, nadamo se da će ovo ludilo, pravo ludilo, stati pre nego što se sasvim iscrpimo. Uzdam se u nas.”

Pre samo nekoliko dana profesor dr Prvoslav Marković je poslao pismo akademku Tarasovu, predsedniku Međunarodne akademije kompjuterskih nauka i sistema, i zahvalio na njihovoj podršci. U tom pismu je, između ostalog, napisao: „Istorijsko iskustvo je stvorilo snagu ličnosti mog naroda, takvu da može i umirući da živi, za razliku od drugih koji i živeći, naizgled u svetu blagostanja, umiru.”

„Bombardovanje Beograda, raketiranje ciljeva nadomak ovakve i ovolike zdravstvene ustanove, pa to je slučaj za nas”, sumorno je rekao profesor dr Prvoslav Marković.


Večernje vesti televizije Politika na dan kada su pogođeni objekti u Ulici kneza Miloša 1999. godine – 3. april 1999.

Naslovna slika: kombinacija slike preuzete sa sajta pixabay.com i slike koju je u tom broju „Ilustrovane Politike” zabeležio Stojan Đorđević.

Ostale fotografije zabeležio: Željko Sinobad

Tekst napisao: M. Lazić

Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria

(„Ilustrovana Politika”, 10. april 1999.)

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

One Thought to “Raketama na centar Beograda: Pakao blizu beba (1999)”

  1. It’s appropriate time to make some plans for the future
    and it is time to be happy. I’ve learn this submit and
    if I may just I desire to recommend you few fascinating
    issues or advice. Maybe you can write subsequent articles regarding this
    article. I wish to read even more issues about it!

Leave a Comment