Siniša Pavić – maštar iz Palate pravde: „Višnja” kao mjuzikl (1994)

Novembar 1994: Rođen u Sinju, Siniša Pavić sa porodicom još daleke 1938. godine dolazi u Beograd. Cvijićeva je bila ulica njegovog detinjstva. U glavnom gradu upoznaje buduću suprugu Ljiljanu koja iz Vlasotinaca dolazi na studije. Rađa se velika studenstka ljubav (ovekovečena u davnoj TV seriji „Diplomci”). Iskričav duh žitelja Vlasotinaca prenet je i u TV seriju „Vruć vetar”. Ljiljana ostaje stalni piščev saputnik i životom i perom. Siniša je sudija Okružnog suda u Beogradu (trenutno radi na žalbama), supruga Ljiljana je zamenik gradskog javnog pravobranioca, a sin, jedinac Vlada, upravo treba da diplomira na Pravnom fakultetu, prosek čista desetka. Čitava kuća je tako u znaku pravnih nauka.

Svet u slikama

Siniša Pavić, kao pisac ima maštovitu rečenicu, kao ljubitelj slikarstva nadahnuće i maštu koje ga vode na tajnovita putovanja, kao scenarist, kratku, konciznu, ubojitu rečenicu. Ova tri elementa kao da vas najviše krase?

Moj svet je svet u slikama. Ja pamtim događaje u slikama i kad pišem, pišem u slikama. U romanu, rečenica je zaokružena tako da pruža svojevrsnu sliku čitaocu. Ja sam kao mali bio viđen da budem slikar, tako su mi predviđali. Dobro sam crtao, bio sam zaljubljen u slikarstvo, u lepe slike. I dan-danas naročito volim pejsaž, nešto što oku pruža veliko bogatstvo. Da sam kasnije pisao više prozu nego scenarija, razvio bih ono što sam započeo u „Višnji na Tašmajdanu”, kasnije u romanu „Vruć vetar”, a to su ti kratki, impresionistički opisi situacija i prirode. Uvek mi je ruka bežala da, pored dijaloga i odnosa likova, dajem i sliku.



Kako je na vas tih dalekih godina uticao duh Beograda?

U Beogradu sam pošao u prvi razred osnovne. Beogradski duh me je na prečac osvojio. Beograd je tih prohujalih godina imao više duše… Bio je čistiji, zdraviji, prijatniji, mi deca nismo uopšte ulazili u kuću, dane smo provodili na ulici…

Šta vam je tada zagolicalo maštu?

Kad mi je bilo sedam godina, mi smo u Cvijićevoj ulici počeli da igramo fudbal. Godina je bila sudbonosna, počinjao je onaj prethodni rat, bila je 1941. Pojavila se takozvana „štuka roba” (posle bombardovanja 5. aprila grad je bio oštećen, u pojedinim delovima razoren, a mnoge prodavnice uništene). Pojavila se roba u bescenje, tenis lopte, ping-pong loptice, garniture od šest komada. Imali smo vlastiti fudbalski klub „Kliker”, a ja sam bio vrlo ponosni sekretar, čak smo imali i vlastiti pečat kluba sa nekim fudbalerom u sredini. Iz Cvijićeve smo odlazili na udaljeni Hadži Popovac, na poljane, na utakmice BSK-a. Kako smo samo voleli da gledamo utakmice, po nedelju dana smo se spremali za taj događaj. I to nismo mogli da gledamo celu utakmicu. Neki čika Milutin, izuzetno dobar čovek koji nas je mnogo voleo, puštao bi nas da gledamo poslednjih dvadesetak minuta. Mi smo se za tih dvadeset minuta gledanja uvek posebno spremali, pekli kokice, spremali sendviče. Bio je to praznik za nas. Tada mi je glavna preokupacija bila sport, književnost, film. U „Kinoteku” sam išao svakodnevno, neke filove kao „Proleće” 1947. godine, ruski film, sa Čerkasovom i Ljubom Orlovom gledao sam po sedam, osam puta. Kao kasnije i „Bal na vodi”… Za vreme studija išao sam u bioskop i po dva puta dnevno…


Svečanost povodom završetka serije „Bolji život”: Siniša Pavić, reditelj Aca Đorđević, kompozitor Vojislav – Voki Kostić i glumac Mirko Bulović 1991. godine.

Nastavak sledi

Mnogo toga ste uradili. Od našeg najromantičnijeg romana „Višnja na Tašmajdanu”, preko „Diplomaca”, „Vrućeg vetra”, „Tesne kože 1, 2, 3″, „Poltrona”, „Boljeg života”, do „Srećnih ljudi”. Da li ćete pokušati „Višnju” da oživite?

Svojevremeno je Arsen Dedić hteo da postavi „Višnju” kao mjuzikl. I Vojkan Borisavljević, koji je kao kompozitor-početnik pravio muziku za film „Višnja na Tašmajdanu”, stalno ima na pameti da napravi od toga mjuzikl. Kad god se sretnemo on mi nabaci da će jednom to uraditi. Tema prve ljubavi je večita, nije čudo da je knjiga svojevremeno bila bestseler u Jugoslaviji, a i danas je čitaju sve generacije. Što je najvažnije, današnje mlađe generacije su najverniji čitaoci.

Nastavlja li se TV serija „Srećni ljudi”?

Definitivno – nastavak sledi. Naručeno je novih 15 epizoda. Radimo u setovima. „Bolji život” smo radili kao kamikaze, počeli sa deset, pa izgurali na devedeset epizoda. Kad bi nam ponestalo tekstova, mi bismo prekidali, pa opet nastavljali… Čim napišem 15 epizoda počeće snimanje, a ja sam do sada uradio pet-šest. Biće valjda do Nove godine.

Ima glumaca koji više ne igraju u seriji. Od nedavno im se pridružio i Dragan Jovanović:

U „Boljem životu” tih problema nismo imali. Bili su to potencijalni problemi, Dragan Bjelogrlić, na primer, ali se i on ipak održao na nogama. Do kraja je ostao korektan saradnik, ali bilo je trenutaka kada nismo znali šta da radimo sa njim, kada ga je ta velika popularnost verovatno malo i plašila. Sada se to dogodilo ponovo sa ovim mladim ljudima…


Bolji život

Siniša Pavić o „Boljem životu”:
„Bolji život” je izazvao strašne otpore i u kući i van televizijske kuće, zato što je navodno ta serija gutala sredstva, što je bila preambiciozna, što je to bio kamikaze-projekat. Posle „Boljeg života” smatra se sasvim normalnim da televizija ima jednu takvu seriju. Pre „Boljeg života” to je smatrano ludilom. Dakle, angažuješ pisca u koga veruješ i pustiš ga da napravi ono u šta veruje. To je put ka dobrom rezultatu.

Ugasio mu lik

Tanja Bošković baš nije u cvetu mladosti?

Ja o Tanji ne mogu ništa da kažem osim da je ona bila najdisciplinovaniji član ekipe. To su mi reditelji rekli. Ona nikom ništa nije rekla, sa mnom se nije savetovala, a koliko sam čuo od nje kasnije, razlog odlaska iz serije bio je neka vrsta poniženja, mala suma novca. Tada je bila stravična inflacija, pa je možda to i uticalo.

A Dubravka Mijatović? Pa, sad Dragan Jovanović?

Dragan Jovanović je veliki profesionalac, međutim vidite šta se dešava. Sa Draganom sam se korektno rastao. On je rekao da za njega ta uloga postaje opterećenje, da je u njoj rekao sve što je mogao. Obavestio me je jedno sedam, osam epizoda ranije da više ne bi igrao u seriji. Ja sam to prihvatio i uspeo da taj izlazak Šćekića iz serije osmislim da ne bude veštački i napadan. To može da se dogodi u svakoj TV seriji i to nije ništa strašno. Može se smatrati korektnim, ali treba voditi računa o sledećem. Ja sam na početku snimanja sa Draganom razgovarao šta sam sve sa tim likom nameravao da postignem. Taj lik je bio jedan od najambicioznijih u seriji i on ga je pre vremena ugasio. To se ne može smatrati korektnim. Što se Dubravke Mijatović tiče, meni je rečeno da je i njen razlog odlaska kao i kod Tanje – mali honorar. Njima je neko podvalio. Ta priča da uloga u dugoj seriji, velika uloga, može da poklopi glumce, da mu onemogući druge poslove, čista je izmišljotina. Pokazalo se da zrelim glumcima to ništa ne smeta. Pogledajte samo Cecu Bojković i Marka Nikolića u „Boljem životu”, ništa im ne smeta da i dalje budu veliki glumci i da igraju druge uloge. Batu Stojkovića koji je u „Diplomcima” igrao Bubuleju i dan danas tako zovu. Nadimak će ga stalno pratiti, ali Bati nije smetalo da posle „Diplomaca” uradi mnogo sjajnih uloga.


Tata i sin pravnici: Siniša sa sinom Vladom 1994. godine

Trajkovići, bre

Ko će ostati u ekipi?

Ostaje Zlata Numanagić, Jugoslava Drašković, pored Bate Živojinovića, Rade Savićević, Deska, malog Janka Milivojevića. Uvodimo i neke nove likove, Snežanu Savić već smo uveli.

Ostaje li u seriji i pas Sima?

Ostaje. Ako serija bude dugo trajala i snimanje se produži, moja kuca, Amonov sin Džeki, koji ima godinu i po dana, možda će se pored Sime takođe pojaviti.

Sa kim od glumaca volite da sarađujete?

Volim glumce kojima je uloga zadovoljstvo. To su, recimo, Bata Živojinović, Rada Savićević, sjajna glumica, volim Cecu Bojković, izvanredna je, ona pršti od zadovoljstva kada radi i i vi vidite, osetite, da ona voli to što radi. Zatim Ivan Bekjarev, pa Nikola Simić, on širi neku energiju oko sebe i prosto vas tera da radite… Među mladima izdvajam Aleksandra Dunića koji u seriji igra Popca. To je jedan izvanredno ozbiljan glumac. Za njega i njegovu koleginicu sa klase Katarinu Vićentijević napisao sam pozorišni komad. Duniću sam u toj predstavi poverio pet uloga, a Katarini jednu. Ono po čemu Popca izdvajam među mladim glumcima je studioznost, fanatična posvećenost poslu, zadovoljstvo dok radi. Predviđam mu lepu budućnost. Komedija se zove „Trajkovići, bre”.

Šta još radite, stvarate, pišete?

Uradio sam kompilaciju pripovedaka Stevana Sremca. To je moj najdraži pisac. Napravio sam priču koja može da bude i TV serija i film, sa početka ovoga veka u kojoj može da se sagleda koliko smo bili bogati duhom, koliko smo bili skloni pesmi, mašti, koliko smo bili druželjubivi, obuzeti time da krenemo nekud napred. Sremac je bogom dan za to. Ovaj tekst je duhovit, pitak, verovatno će biti i realizovan, ako bude para… I ovo što sam napravio za Deska i Amona, komediju „Moj kum i ja” i to je nešto veoma lekovito i spasonosno.


Njegov svet je u slikama: Siniša Pavić 1994. godine

Smena vekova

Suprugu Ljiljanu (počela da piše stihove još u drugom razredu osnovne škole), vašeg sina Vladu i vas, sudijski čekić, toga i perika, simboli života u davnini pratiće celog života. Da obrnemo pitanje: koliko kao scenarist pisac, utičete na događaje u sudnici?

Tu povratnog doajena nema. Pošto pišem o ljudima i njihovim sudbinama, verovatno u sudu pristupam emotivnije nego što je za sudiju potrebno. Ne mislim da je to loše. Unošenje emocija u suđenje nije preporučljivo jer može sudiju da odvuče od stroge prmene zakona. Ali, tu ima još nešto veoma važno: Sudija mora da radi po zakonu i savesti. E, tu dakle možete da unosite i malo emocija, znači da te ljude malo više razumete nego što ih razume zakon. Da ih razumete i ljudski.

Pogled iza vas?

Nemam razloga da budem nezadovoljan. Ono gde se kreativno izražavate, gde ulazite u rizike, to je sigurno najuzbudljiviji deo života. Sve ovo do sada bio je veliki rizik. Sve što sam uradio ostavilo je traga. Ljudi pamte Višnju, pamte Bubuleju, Vujkovića, Kalabića, pamte „Vruć vetar”, „Bolji život”, „Tesnu kožu”… Uvek sam radio svoj posao, nisu se uvek poštovala pravila igre, ali uspevalo je…

Kada bude smena dva veka 2000-te, vi ćere imati dve oborene devetke, 66 godina? Kako će pisac Siniša Pavić dočekati smenu vekova?

Muči me što se nevoljno bavim knjigom koja će se zvati „Svi naši roditelji”. Ne bi to bila istorijska knjiga, već knjoga koja bi obuhvatila period koji nas je kao slamke nosio kroz ovo doba. Možda ću to stići da uradim, ako dotle bude snage… A mislim da će biti… Vek koji smo gotovo sasvim potrošili bio je katastrofalan po posledicama, a veliki po idejama.


Anegdota sa snimanja – Klješta

Siniša Pavić se prisetio i jedne od mnogobrojnih anegdota:
Bilo je to na snimanju treće epizode u Aranđelovoj kući (Bate Živojinovića). U sceni su Rada Savićević, Bata, Nikola Simić i Desko. I tu dolazi do nekog objašnjavanja. Desko treba da isprati Nikolu Simića i da zakuje vrata. Prvi put isprobaju celu scenu i sve funkcioniše besprekorno. Reditelj Aca Đorđević mnogo proba i tek onda snima. Prvi put oni snime, ispadne sve odlično, samo na kraju Nikola Simić umesto da kaže: „Koštao me je kao dvorac na Loari”, reče: „Koštao me je kao Svetog Petra Kajgana”. Dok smo probali, uvek je govorio „…na Loari”, a na snimanju – „kajgana”. Aca mu veli šta ti bi, a ovaj će: svejedno je to, kajgana ili Loara, kakve veze ima. Ja se onda umešam pa kažem da nije svejedno, nije isto. I krene snimanje ponovo. Nikola to lepo izgovori, ali sada Bata Živojinović napravi lapsus. Vrate ponovo, i tu Riska (Rada Savićević) napravi kiks. Tada reditelj Aca reče meni: „Evo sada se rašivaju, biće sve gore i gore. Šavovi će popucati.” I stvarno, postadoše svi nervozni, napeti. I najzad, ponovo snimanje, sve savršeno odmiče, ali Desko, koji do tada nijednom nije pogrešio na samom kraju scene reče: „Daj daske, klješta i eksere”. Ubacio čovek novu reč – klješta i, naravno, sve na samom kraju upropastio. Posle je Aca Đorđević kombinovao dva dubla i nekako izmontirao scenu.

Rezime

Definitivno, nastavlja se serija „Srećni ljudi” – Odlazak Tanje Bošković i Dubravke Mijatović – Zašto Dragan Jovanović više neće da igra mlađanog Šćekića – Kompletna porodica Pavić, Siniša, supruga Ljiljana i sin Vlada – pravnici – Omiljeni glumci: Radmila Savićević, Svetlana Bojković, Nikola Simić, a od mladih Aleksandar Dunić

Razgovor vodio: Stevan Momčilović

Fotografije snimio: Branislav Nacić

Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria

(„Huper”, 1. novembar 1994.)

Please follow and like us:
error0

Povezani postovi

Leave a Comment