The Cardigans, švedska veza: Ima li života na mesecu (1996)

Decembar 1996 / Januar 1997: Priča po kojoj su „The Cardigans” došli niotkuda (iz Švedske), snimili prvi album koji je bio remek-delo i postali zvezde, u stvarnosti je samo malo modifikovana: naime, „Cardigans” su došli niotkuda (iz Švedske), s dva dobra albuma, snimili treći album koji je bio remek-delo i postali zvezde.

Cela stvar počinje oktobra 1992. na visokom severu (posebno iz naše perspektive). Tada se ovih petoro plavih Šveđana okupilo sa željom da sviraju pop. U proleće 1994. potpisali su ugovor sa izdavačkom kućom Stockholm, a iste godine izašao je njihov debi -album „Emmerdale”, za koji van Švedske još niko ne zna. Sledeće godine na istoj etiketi im je izašao drugi LP, nazvan kratko i efektno „Life”, za koji takođe van Švedske niko ne zna. Iz te 1995. datira, najzad, i drugo istoimeno, britansko izdanje („Life”), praktično treći album grupe „Cardigans” (a što se tiče Evrope – prvi). Na tom kompakt-disku nalaze se, u stvari, najreprezentativniji delovi prethodnih dvaju švedskih izdanja.

Album „Life” bio je zamišljen kao neki magazin iz šezdesetih godina, a svaki lik na ovom albumu ima svoje ime u stvarnosti. Nina je, naime, Ice Skater; Peter – Secret Agent (setite se pesme Travelling with Charley); Magnus – Boxer; Bengt – Athlete i Lars – Submarine Captain. Tu negde, kao posledica dvaju različitih albuma jednakog naslova, nastupa prilična zbrka oko broja i redosleda objavljenih singlova. U zemlji Srbiji oni su zabeleženi ovim redom: Sick and tired, Carnival, Rise and shine (za koju priznaju da su skinuli Lazy Day grupe „Boo Radleys”).


Sick and tiredCarnivalRise and shine

Među ostalim pesmama nalazi se i obrada „Black Sabbath” numere Sabbath Bloody Sabbath, koja na tom albumu onako elegantno zvuči koliko vam je teško da je na njemu zamislite.



Zvuk koji je ovim hitoviama prezentiran uvodi novi pojam: Brit-pop koji nije baš „brit”, odnosno ne sviraju ga Britanci; pri tom su tekstovi takođe na engleskom („Užasno je teško pisati tekstove na švedskom” – Nina). Sve ovo čini njihovo određivanje u velikoj meri nejasnim, što za široke mase nije ni bitno (bitno je da može da se skače), a za „uske mase” (odnosno „music lovers”) postaje malo po malo enervantno. Da li, naime, ima nešto u vezi s tim Cardigans što se ne može nazvati slatkim, simpatičnim ili veselim? Začuđujući je fenomen na planeti Zemlji ta potreba ljudi da na svu svoju nesreću još i slušaju nesrećnu muziku, ali, na žalost, taj fenomen postoji. Dosetljivima se brzo otkrivaju horizonti i pravilo „zlatne sredine” nailazi na post-modernu primenu: s jedne strane „Tindersticks”, a s druge „Cardigans”; između treba „Suede” kombinovati sa sopstvenim životom.


No, na stranu lična otkrića. Evropa počinje da se pita ko su ti Cardigans uopšte. Odgovor: „The first band on the moon” (ujedno ime drugog, to jest četvrtog albuma). I prva drskost: ponovo obrada „Black Sabbath”. Ovoga puta to nije bilo koja stvar, već veliki hit Iron Man. Neka ontrička i lunarna komponenta (koja mora da je i odredila ime albuma) ovde je učinila Iron Man pop pesmom. Ključan je, naravno, i dalje pretpoznatljiv prolećni glas Nine Perrson. Prvi singl: Lovefool. Zvuk je nešto otežao od prošle trijade hitova naovamo, tekst i više nego standardno pop-besmislen („Love me, love me, say that you love me / Fool me, fool me, go on and fool me”), a ispod svega toga: namera i odluka. Ovaj bend se na ovoj ploči od pesme do pesme, korak po korak – menja, a Lovefool je samo široko upotrebni mamac. Umešana u ostatak zvučne priče (sedma pesma na albumu), ona, štaviše, perfektno funkcioniše i dobija nove melanholične nijanse. Potencijalni budući singlovi, Your new cockoo ili Never recover, odvajaju se već prilično od jazz-pop varijante s prošlog albuma i polako izlaze iz feelinga šezdesetih, nudeći neke nove, moderne priče.



Ipak, Cardigans se, uopšte uzev, toliko taktično menjaju, da bi to za hit-konzumatore trebalo da ostane neprimetno, a fanove bi trebalo samo da raduje. Na žalost, ljudi su ponekad čudni, pa sve pretpostavke padaju u vodu. „Kada ovako cool, ovako pametni i ovako neverovatno talentovani ljudi ne bi bili i potpuno pogrešno shvaćeni ne bi bilo fer”, konstatuje Taylor Parkes („Melody Maker”) i tužno dodaje: „Ali ipak…”. Istina je da je kroz celu dosadašnju karijeru Cardiganse pratila reputacija simpatičnih, a glupih, slatkih – a plitkih, i slično. Možda bi se tim povodom trebalo zamisliti nad postojanjem albuma („Life”) koji nema lošu pesmu (a nema). Samim tim ovi ljudi postaju izuzetno opasni igrači. Verujem da žanr ili vrsta muzike tu postaje nebitna. Kad se na nju ipak vratimo, zvuk o kome pričamo nosi ono osećanje koje znamo iz filmova, kad je sunčan dan, a deca preskaču školice (Fredi Kruger?) ili preskaču konopac (Things to do in Denver…) ili…

Sve što znamo, u svakom slučaju, jeste da će se nešto strašno desiti. Da li se tako nešto može nazvati baš „easy listeningom”? Cela priča ovih ljudi jeste na ivici stvarnosti i sna. U stvarnosti – na ivici svetlosti i tame, u snu – na ivici ekstaze i košmara. Ono što čujete je stvarnost, ono što osećate je san. Njihov producent, Tore Johansson, svakako je veoma zaslužan za to.


Možda se još poneko seća bendova kao što su bili „Heavenly”, „Would Be’s” ili „Sundays”. Danas to još uvek jesu „Frente”. Svi su oni imali ograničenja koja nisu dopustila njihovom viđenju sveta da isplivaju malo trajnije i uticajnije. Hermetičnost i premalo dobrih pesama su od tih ograničenja bila najpogubnija. Pored toga što te mane Cardigans nikako ne poseduju, imaju i jedan kvalitet više: beskrajnu, sanjivu opuštenost koja trpi i šale, i žurke, i filozofiju. Reći ću još samo da su takvim crossoverom na dobrom putu da postanu Beach Boys devedesetih. I pored svega ovoga, ovako dobijena mitološka kreatura svakako ne spada u čudovišta. Ona je svakako poetičnija.

Uostalom, šta da očekujete od prvog benda na Mesecu? To svakako mora da bude veoma reprezentativan primerak.


Odeljak

Ljudi koji su od „Black Sabbath” uspeli da naprave savršenu pop-grupu u svakom slučaju moraju biti jedna sasvim Petar Pan ekipa. Nova Vendi se zove Nina Persson, a novi Petar – Peter Svensson.

Predstavljanje uradila: Maja Uzelac


Bonus recenzija: album „First band on the moon” (Stockholm / Trampolene)


Omot albuma „First band on the moon” – izvor slike: discogs.com

Nepunih godinu dana po objavljivanju (veoma uspešnog) albuma „Life”, The Cardigans su se vratili s novim izdanjem „First band on the moon”, i opet izabrali „put kojim se ređe ide”. Njihov specifični melange markantnog popa i džeza zvuči kao slučajni set uživo, odsviran na nekoj dekadentnoj early-sixties-retro žurci, i upravo zbog toga rizikuje da bude okvalifikovan kao „lak”, „plitak”, „sladunjav”… I – nije da nije; stihovima „Make up some nice stories to amuse you / Make things look smart and easy”, The Cardigans su sasvim verodostojno opisali sami sebe: oni su tu da nas zabave, a priče su im u isto veeme i lagane i oštroumne. Ispod pastelnog pokrivača kriju se ne baš tako pastelne misli: njihovi tekstovi obiluju (auto)ironijom, mazohizmom i sardonskm humorom (najlepši primer: Step on me), a cvrkutavi aranžmani su neretko presečeni nimalo naivnim gitarskim deonicama Peter Svenssona. Upravo zbog te sveprisutne dvosmislenosti, donošenje konačnog suda o ovom albumu izuzetno je pipav posao. S jedne strane, ako izuzmemo neodoljivu Lovefool, zatim Been it i Never recover, FBOTM zvuči kao kompilacija B strana singlova sa albuma „Life” i automatski je „lošiji” od svog prethodnika.



Ovo se, međutim, može protumačiti i kao uspešan beg od komercijale i kao uvođenje jednog zagonetnijeg, mračnijeg i složenijeg tona u njihov stil. Da ne bi bilo zabune: „The Cardigans” se nisu preko noći pretvorili u „The Crannberies”, čak ni u Sleeper. Svojim novim izdanjem, više nego ikad pre, dali su nam na znaje da je reč o veoma neozbiljnom bendu i da oni koji ih uzimaju zdravo za gotovo (i upravo zbog toga ih ne vole) treba da preispitaju svoj smisao za humor.

Naposletku, „The Cardigans” su u stanju da svojim (još uvek) blazirano-hedonističkim pogledom na svet ubrizgavaju delotvoran protiv-otrov za melanholiju i očaj i lako iščupaju slušaoca iz eventualne depresije. Jedino što čudi je poodatak da su i pored toga popularniji u Japanu nego u Srbiji.


Ocena: Vrlo dobro (xxx)


Recenziju napisala: Deana St. Maksimović


Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria za XXZ Magazin

(XZ Zabava, decembar 1996 / januar 1997)

Please follow and like us:
0

Povezani tekstovi

Leave a Comment