Tri godine, tri meseca i osam dana: Naš mali anđeo (1999)

April 1999: Noć je bila kao i mnoge u poslednje tri nedelje: tiha, zlosutna, da bi njeno crnilo iznenada presekli sevanje munje na zemlji, eksplozije što cepaju bubne opne i šištanje gelera koji traže cilj. Noći u batajnici su vreme užasa, očajničko iščekivanje zore i predaha, lekcija kako se savlađuje strah od smrti.

Te noći konačno je i crna dama došla po svoje.

Teško da njene iznenadne posete mogu da budu pravedne, ali 17. aprila je uzela najneviniju dušu – dete što je zakoračilo tek sa treće stepenice života.

Čime li će moći da se pohvali taj vazduhoplovac koji je uspešno, rutinski, a možda i sa zluradim smejuljenjem odradio svoj posao po „vojnim ciljevima”? Čime li će biti nagrađen za to, kojim ordenom okićen? Da li će ugravirati još jednu crtu na trupu svog aviona? Kako će se u jutarnjoj prozivci to okarakterisati? Kojim rečima će to ispričati svojim drugarima uz pivo? Možda će mu lično za to stegnuti ruku njegov vrhovni komandant, general koji ima više ordenja na svojim prsima nego Amerika bitaka u celoj istoriji? Možda će imati priliku da proćaska i sa predsednikom, nestaškom koji je nekad toliko bučao protiv rata u Vijetnamu i efikasno izbegavao sve pozive za regrutaciju?

Sve to za ubistvo jednog deteta, deteta koje još nije znalo za reč rat. To dete je poznavalo samo svoj skučeni slatki svet, smešten između plišanog mede, somotskog zeke i lutke boje slonovače. To dete još nije znalo ni sasvim da skroji rečenicu, valjalo je „r” na jeziku, jurcalo je za mačićima po komšiluku i najlepše se osećalo u zagrljaju majke.


Uvek je bila nasmejana, vesela, nestašna... - Milica Rakić 1999.
Uvek je bila nasmejana, vesela, nestašna… – Milica Rakić 1999.

Pilot sa amblemom nekakvog obogaljenog krsta izvršio je zadatak. Sedamnaestog aprila, u 21 sat i 45 minuta, ubio je Milicu Rakić u Batajnici. Da li je i ona za Ameriku bila vojni cilj? Da li je i ona ugrozila interes SAD? On se trijumfalno vratio u bazu, izbegao je i zrna protivavionske odbrane. Srce mu je bilo na mestu. Njoj srce tad više nije radilo iako su lekari u lokalnoj ambulanti učinili sve.


Pred prvi san

Nema te crne boje koja može da iskaže žalost kad na drugi svet ode najmlađi u kući. Milica je imala tri godine, tri meseca i osam dana. Rodila se 9. januara 1996.

Kuća je u tuzi, ulica je zanemela, cela Batajnica je došla da izrazi saučešće i da se od nje oprosti na grobu. Povorka duga kao večnost, tiha i uplakana kolona koja je sledila majušni kovčeg.

A sve se dogodilo pred njen prvi san, remećen već noćima pre toga. Poželela je samo da ode na nošu.

Otac Žarko i devetogodišnji sin Aleksa su bili u sobi na kauču. Gledali su televiziju. Majka Dušica je Milicu stavila na nošu u kupatilu. Između plakara i lavaboa, odmah pored kade, glava joj je jedva virila iznad.

Na noši je rekla mami: „Da me čuvaš!” Dušica je izašla da joj pospremi za spavanje.


Majka Dušica, otac Žarko i sin Aleksa se opraštaju od svoje Milice (1999).
Majka Dušica, otac Žarko i sin Aleksa se opraštaju od svoje Milice (1999)

„Izašla je”, kaže otac. „Nije prošao ni minut, trenutak. Grunulo je. Sliku koju sam onda video… Ne mogu više o tome…”

Eksplodiralo je nešto nad zgradom, iznad njihovog prvog sprata. Raspuklo se u stotine komadića. A svaki je nosio smrt.

Fasada je izbušena. Kad se odozdo gleda, kao da je isprskana naftom. Da je udarilo metar ulevo, bili bi to samo ružni ožiljci na zgradi. Ali, rasprslo se oko malog prozora kupatila. Kupatila u kojem je dete sedelo na noši.

Mreža za komarce je iskidana. Staklo je razneseno. Komadi čelika su išli dalje. Skakali su po podnim pločicama. Jedan je odvalio parče lavaboa. Drugi je probio ulazna vrata i završio u zidu stepeništa.

I ono najstrašnije, jedan geler je pogodio u glavu devojčicu koja je sedela na noši.


Baka je u zemlju spustila i njenu omiljenu lutku (1999).
Baka je u zemlju spustila i njenu omiljenu lutku (1999).

Žarko je utrčao u kupatilo. Eksplozija je malenu odbacila do vrata.

„Uzeo sam je. Strčao niz stepenice. Uleteo u auto. Stigao do ambulante. Tamo su mi je oteli.”


Njene lale

Oca su smirili injekcijama, vratili kući. Nije mogao sam da ide. Bio je potpuno izgubljen – i bos.

Sati su tekli i sutradan posle podneva lekari su morali da priznaju poraz. Malo srce je prestalo da kuca.

„Naš mali anđeo

Milica Rakić

POGINULA je od NATO bombi 17. 04. 1999. godine”

Smrtovnica je izlepljena po celoj Batajnici.

Milica je prva žrtva u ovom naselju kojoj su oduzeli život avioni devetnaest združenih zemalja.

Nisu oni ciljali samo Milicu. Ranili su te večeri, istim projektilom, i petoro ljudi u zgradi preko puta.


Smrtonosni geleri su ušli kroz mali prozor kupatila (1999)
Smrtonosni geleri su ušli kroz mali prozor kupatila (1999)

Ciljali su oni i njenog brata Aleksu. Ima devet godina, ali taj bol iz sebe nikad neće moći da istisne.

„Nema moje seke!”

Stiska svesku. U njoj je Milica šarala svim mogućim drvenim bojicama. Volela je olovku. Držala ju je levom rukom. Samo je ona razumela šta predstavljaju te bojene linije. Na jednoj strani je i obris njene šake. Zatim su lale. Mogu to da budu lale ili nešto slično. Žute su i crvene.

Sveska je ostala u kući. Lutku boje slonovače, medu i zeku baka je spustila u grob kraj Milice. Spustila je i pokicu.

„Nigde nije išla bez te svoje pokice”, objašnjava s mukom otac. „Bez nje nije mogla ni da spava. To je bila obična krpa. ‘Pokrij se’ – pokice. Moj maji južni…”

„R” još nije mogla da zakotrlja, a teško je išlo i sa slovom l. Maji južni…

Četrdesettrogodišnji Žarko je iz Bosanskog Petrovca. U Beograd je došao sedamdesetih godina. Upoznao je Dušicu sa Bežanije. Uzeli su se. Oboje rade u „Preciznoj mehanici”.


Na poslednji ispraćaj je izašla gotovo cela Batajnica (1999).
Na poslednji ispraćaj je izašla gotovo cela Batajnica (1999).

U hrvatskoj „Oluji” je izgubio brata Zdravka. Nestao je. Tražio ga je. Svi pokušaji da nešto sazna o njemu, i preko Crvenog krsta, bili su bez uspeha. Nekako ga je bio prežalio, smirio se, a onda ovo.

Travnjak ispred kuće broj osam u Ulici Dimitrija Lazareva Raše ostaje pust. Nikad tu više neće da istrči ljubimica celog kraja da ubere cvet.

Na travnjaku je tužno, izrovašena fasada izgleda zlokobno. Možda tako treba i da ostane. Da se ne zaboravi. A da li to može da se oprosti?


Prilog sa sahrane Milice Rakić 1999. godine

Imala je samo tri godine, tri meseca i osam dana

Prva žrtva u gotovo svake noći bombardovanoj Batajnici bila je Milica Rakić. Smrt je došla po svoje dok je dete sedelo na noši i spremalo se da ide na spavanje. A još nije znala ni ‘r’ da zakotrlja jezikom.

Pesma o malom anđelu” u izvođenju Podgoričanina Komnena Vukovića, učesnika ‘Pinkovih zvezdica’ u sezoni 2016/2017. Ova kompozicija je posvećena upravo nastradaloj Milici Rakić.

Tekst napisao: Ognjen Janevski

Fotografije snimio: Željko Sinobad

Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria

Naslovna slika: kombinacija slike Milice Rakić iz „Ilustrovane Politike” i slike sa sajta pixabay.com

(„Ilustrovana Politika”, 24. april 1999.)

Please follow and like us:
error0

Povezani tekstovi

Leave a Comment