Varvari srušili mostove: Siđite dole, kučkini sinovi! (1999)

Porušeni Varadinski most u Novom Sadu 1999.

April 1999: Dve strahovite eksplozije su potresle Novi Sad; njihov potmuli eho, a još više čudna tišina što se spustila na grad posle toga potpuno su razbudili one koji su uopšte usnuli te noći između srede i četvrtka. Bio je to prvi april, pred zoru, nekoliko minuta pre pet.

Padale su po varoši svakojake bombe i projektili i ranijih fana rijući i preoravajući popločane ulice, kitnjasta zdanja i ubijali sve koji su se zatekli u blizini, ali eksplozije u prvoaprilsko praskozorje su bile drukčije i izazivale zlokobno predosećanje.

Namah, kao da je preneta telepatski, vest je projezdila Novim Sadom: bombardovali su železni most, srušili ga!

Šok. Neverica. Bol. Tuga. Srdžba.


Pogled s tvrđave na srušeni most koji je do juče bio simbol Novog Sada (1999)
Pogled s tvrđave na srušeni most koji je do juče bio simbol Novog Sada (1999)

Nikome nije jasno zašto je stari železni most dobio takav značaj u rušilačkim planovima mračnih generala? Nagađa se: trebala im je „udarna vest” za krvožedne gledaoce televizijskog programa Si-En-Ena; znali su koliko Novosađani vole svoj most; imali su potrebu da pokažu svima svoju osionost; greškom, zbog opklade pijanih pilota bombardera…


Gvozdeni Varadinski most u Novom Sadu pre rušenja (1999)
Gvozdeni Varadinski most u Novom Sadu pre rušenja (1999)

U svakom slučaju, Novosađani bi žarko želeli da doznaju ime pilota koji je to učinio, kao i ime generala koji je to naredio. I o razlozima bi voleli da saznaju nešto, svakako.

Na sremskoj ili petrovaradinskoj strani, most kao da je odsečen od obale. Čelična konstrukcija se jednim krajem oslanja na obalu, a iza potonulog dela se stvaraju virovi.


Barbara Kardaš: „Ja sam s ove, a moje dvoje unučadi s one strane Dunava" (1999)
Barbara Kardaš: “Ja sam s ove, a moje dvoje unučadi s one strane Dunava” (1999)

Most ljubavi i bola

Žena u crnini je stajala kraj bicikla oslonjenog na ostatke metalne ograde i nemo zurila u vodu što je tekla pod njom. Ponekad bi podigla pogled prema suprotnoj obali i tada bi se u njenim očima naslutile suze.

„Pre godinu dana sam izgubila sina”, kaže tiho Barbara Kardaš. „Posle tog gubitka, ovo mi je najveći. Moje dvoje unučadi je s one strane Dunava. Sve što volim je tamo. Sada se osećam tako usamljeno, kao na pustom ostrvu. Tako smo blizu, a tako daleko. Ako bi se pojavili na suprotnoj obali, videla bih ih, prepoznala.”


Pred srušenim mostom: umesto straha prkos (1999)
Pred srušenim mostom: umesto straha prkos (1999)

Barbara stanuje u kućici odmah iza Beogradske kapije. Njeno dvoje unučadi preko, u Kosovskoj, sve su joj na ovom svetu. Odlazila je tamo, kod njih, svakodnevno.

„Kad vidim srušen most, osetim bol u grudima, ovde”, pokazuje grudi, srce. „Ja ovo neću preživeti”.


Radmila Stankov sa unukom Draganom: "Sin mi je u vojsci, bori se za svoju zemlju" (1999)
Radmila Stankov sa unukom Draganom: “Sin mi je u vojsci, bori se za svoju zemlju” (1999)

Kraj Barbare stoji Radmila Stankov i u rukama drži unučicu Draganu Gabor: sluša razgovor i previja dete uza se. Razume.

„Celog života idem preko tog mosta”, govori ljutito. „Radila sam u Rafineriji do penzije. Tamo su mi rođaci, prijatelji, prodavnice, škole, bolnice, svet. Taj most mi je bio najdraža uspomena na ceo život. Sada nam je ostala još samo tvrđava. Ovo je tuga. Ode naš most…”


Protest iz grada se preneo na obalu Dunava, kraj srušenog mosta (1999)
Protest iz grada se preneo na obalu Dunava, kraj srušenog mosta (1999)

Onda je izustila besno, prkosno:

„Sin mi je vojnik, u Gornjem Milanovcu. Majka sam i strepim, ali sam uz svoje dete, uz sve njih što se bore protiv zlikovaca. To su najdivnija i najhrabrija deca na svetu i trebalo bi da svi budemo ponosni na njih. Nek zlotvori ruše mostove, rušićemo i mi njih…”


Zgrada Muzeja Vojvodine i stalna postavka pretrpeli su ogromnu štetu (1999)
Zgrada Muzeja Vojvodine i stalna postavka pretrpeli su ogromnu štetu (1999)

Zašto im je most važan?

Nasred prostrane terase prekrivene srčom, ispred ateljea svog supruga gore, na Petrovaradinskoj tvrđavi stajala je slikarka Nada Nedeljković. I njoj je pogled bio prikovan za ostatke starog železnog mosta koji su štrčali iz moćne reke.

„Živimo preko, u gradu, ali smo prešli ovamo upravo zbog svakodnevnih besmislenih bombardovanja Novog Sada”, priča smrknuto. „Sklonili smo se od zla, a jutros sam na travnjaku našla ogromnu krhotinu projektila. U ateljeu sam pokupila nekoliko kofa srče. Nema štete, samo je sa štafelaja spala slika Hipnosa, boga sna. I sa zida jedna paleta. Krhotinu je odneo istražni sudija iako sam želela da je sačuvam za uspomenu na ovaj strašni dan. Rekao je da je i ona dokaz zločina. A ovo jeste zločin.”


Kaže da nije rođena Novosađanka, ali da je stari most iskreno volela; bio je najbliža i najdirektnija veza između njenog profanog i duhovnog života. Dole u gradu je živela, ovde je slikala. Svakog jutra je prelazila preko mosta ovamo na sremsku stranu, svake večeri se istim putem vraćala natrag. Od ovog jutra će morati zaobilaznim putem dužim nekoliko kilometara, neizvesnijim i drukčijim u svakom pogledu.

„Ja i ne znam zašto im je naš most bio toliko važan”, pita se naglas. „Možda zbog vodovoda koji je iskidan, pa je ceo Petrovaradin bio bez vode? Ili zbog telefona? Evo, ne rade. Ja, zapravo, mislim da je to za sve zlikovačke pilote nešto kao video-igrica: šćućuren u kabini, okružen onom pustom elektronikom, gleda u monitor pred sobom i smiče ciljeve skupljajući iracionalne poene, ne shvatajući stvarnost.”


Jutros je, kaže, do tvrđave, do ateljea, došao njen otac. Borac iz prošlog rata, invalid. Dogegucao se na štakama pešice i naokolo prevalio bar deset kilometara.

„A znate li zašto je došao?”, pita ne očekujući odgovor. „Zamislite: da nas ohrabri.”


Umesto u centar, gde se svakodnevno održavaju prkosni koncerti uz masovno prisustvo Novosađana, ljudi su krenuli ka Dunavu. Do srušenog mosta. Tu su tugu lečili besom.

Na obali se okupilo nekoliko hiljada duša da prkosi onima gore. Šalju im poruke zastavama, transparentima, poneko i srednjim prstom.


Tužni ostaci mosta kao spomenik bezumlju i surovoj sili (1999)
Tužni ostaci mosta kao spomenik bezumlju i surovoj sili (1999)

Na levoj obali šteta je ogromna: vidi se da nije postradao samo most. Sva okna na lepim zgradama uz obalu su polupana, roletne iskidane. Teško je oštećena i nova, namenska zgrada Muzeja Vojvodine u Dunavskoj ulici.


Drugo rušenje

„Siđite dole, kučkini sinovi!”, piše na jednom od transparenata.

„Ma, to su budale”, govori Jovica Ivanov i pokazuje gore, put neba. „Nama srušili most, a celoj Evropi zatvorili Dunav. Kud će lađe sada prolaziti? Pa, imaju li oni i trunke mozga? Eto im sad, nek plove morem, naokolo, pa da vidimo čija je šteta veća.”

„Pre pedeset osam godina, a tačno 11. aprila 1941, sami smo srušili stari most „kralja Tomislava”, koji se tu nalazio”, priča magistar Mladenko Kumović, zamenik direktora Muzeja Vojvodine u Novom Sadu. „A srušio ga je Svetozar Popov, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, kako bi usporio napredovanje Hitlerovih i Hortijevih grupa. Ovim novim fašistima nije do napredovanja, već do razaranja, bez smisla i mere, bez obzira čak i na ljudske žrtve. Inate se, pokazuju moć i surovu silu.”

Priča da su omladinci na mestu srušenog mosta postavili pontonski odmah posle rata, 25. maja 1945, a da je nepunu godinu docnije tu sagrađen železnički most. Dovršen je prvog dana 1946, a svečano ga je otvorio maršal Tito 20. januara. Po njemu je most dobio i ime.

Most su gradili zarobljeni nemački oficiri i vojnici, ostaci razbijenog Vermahta. Kada su ga dovršili, priča se da ih je naša vlada pustila da odu svojim kućama. Tek tako. Ni tada, izgleda, nismo bili neka velika zlopamtila. Samo, niko iz toga nije izvukao nikakvu pouku.

Magistar Kumović radoznalce upućuje na svog kolegu, istoričara i kustosa u penziji, gospodina Živka Markovića, koji je svojevremeno napisao izvanrednu monografiju o novosadskim mostovima. Ali, do knjige je nemoguće danas doći, a njen autor je negde na obali Dunava, zuri u ostatke starog železničkog mosta i, verovatno, kao i svi oseća tugu i bes.


Na petrovaradinskoj strani su oštećenja zdanja iz pretprošlog veka (1999)
Na petrovaradinskoj strani su oštećenja zdanja iz pretprošlog veka (1999)

Rezime

“Sve što imam ostalo mi je na onoj obali Dunava”, kaže Barbara Kardaš, žitelj Petrovaradina, tužno zagledana u uništenu čeličnu konstrukciju u vodi.

Tekst napisao: Miloš Lazić

Naslovna slika: Kombinacija slike preuzete sa sajta pixabay.com i slike srušenog Varadinskog mosta koju je zabeležio Gradimir Višnjić.

Ostale postavljene fotografije zabeležio: Gradimir Višnjić

Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria

(„Ilustrovana Politika”, 10. april 1999.)

Please follow and like us:
0

Povezani tekstovi

Leave a Comment